M. Sin veka

Sad nam svi govore da je rat završen. Ali mi se i dalje smejemo. Mi smo rat. Budućnost pripada nama. Ne vredi, tu ne može ništa da se učini, ja sam poput zveri: osećam vreme koje dolazi.

Dana 15. aprila čvrsto smo rešili, zajedno sa Musolinijem, da ne pravimo nikakve kontrademonstracije, pošto smo predviđali sukob, a užasavamo se prolivanja italijanske krvi.

Filipo Tomazo Marineti, Benito Musolini

Milano, 15. april 1919

Hoda se po oštrici brijača: „Trenutak oklevanja i pokrajina će biti izgubljena na mnogo godina, možda zauvek“, upozorava načelnik.
Ovde se u načelnikove izveštaje uvlači mračan ton, maltene ton mučenika koji opisuje sopstvenu sudbinu.

Šta je atentat na kralja, ako ne nesreća na poslu?

Na čelu kolone socijalista opet su žene sa visoko podignutim Lenjinovim portretom i crvenom zastavom. Razuzdane, vesele, pevaju pesme o oslobođenju. Prizivaju bolji život za svoju decu. Još veruju da su došle da defiluju, izvode svoje menuete o revoluciji. Na čelu druge povorke, u kojoj ima mnogo manje ljudi, nalaze se muškarci koji su poslednje četiri godine svakodnevno živeli sa ubistvom. Nesrazmera je groteskna. Provaliju između dva tabora kopa različit odnos prema smrti.

Zove se Filipo Tomazo Marineti i hiljadu devetsto devete je osnovao prvu istorijsku „prethodnicu“ italijanskog XX veka. Njegov manifest futurističkog pesničkog pokreta imao je odjeka širom Evrope, od Pariza do Moskve; predlaže da se unište muzeji, biblioteke, sve vrste akademija, da se ubije mesečina i peva o velikim masama koje uzbuđuju rad, zadovoljstvo ili pobuna, da se veličaju rat – „jedina higijena sveta“ – militarizam, patriotizam, destruktivno delovanje oslobodilaca, lepe ideje za koje se umire i prezir prema ženi.

Posleratnom periodu se žuri. Ne može se svakodnevno živeti sa apokalipsom na horizontu.

Da, zato što su im dezerteri, dok su oni rizikovali život za otadžbinu, kod kuće krali posao i sada je ratni begunac na radnom mestu, a borac gladuje. U Francuskoj su povratnici iz rata pobedonosno prodefilovali ispod Napoleonove Trijumfalne kapije, u svim zemljama su ih uzdizali kad su došli, a njih, koji su uništili jednu od najvećih imperija u istoriji, iznurivši se u džinovskoj epopeji, njih su poslali kući po mraku i na vrhovima prstiju.

U vojnoj bolnici svi nekadašnji pripadnici jurišnih bataljona besno ponavljaju istu pesmu: to je sramota, otpustili su ih iznenada, onako kako se otpušta služavka. Generali su prethodno hteli da ih ponize tako što su ih, nakon završetka rata, mesecima terali da marširaju, po kiši i u blatu, kako bi im nametnuli malo discipline kojoj se niko nikad nije usudio da ih podvrgne dok su služili za jurišanje na neprijateljske rovove, a onda su ih političari ponizili tako što su ih otpustili noću, u tišini. „Da se ne izaziva“, rečeno je.