Nema plemenitije stvari nego kad čoveku omogućiš da zabeleži sebe.
Dok je radio kao profesionalni novinar, Miroslav Antić je u novosadskom Dnevniku pisao kolumnu „Obično petkom“, u kojoj je donosio reportaže, anegdotska razmišljanja, prikaze, svedočanstva i opaske. Ali ne treba tražiti u tim tekstovima prozaičan novinarski opis ili puko prenošenje informacija — Antić i u novinskom tekstu uvek ima zrno poetske pobune i lirski komentar.
U lepoti ovih tekstova treba tražiti pre svega istinu da u našem trajanju nailazimo na razna pitanja, a pesnik u ulozi novinara na njih uvek ima odgovor: neočekivan, nužan, nepobitan…
„’Obično petkom’ bio je moj pokušaj da sa malo tuge i osmeha imitiram Čehova. Ja sam drukčiji temperament, pa to nije ni nalik na njega, mada bih bio ponosan da jeste… Mislim da sam u novinarstvu stvorio nešto između informacije i književnosti — nekakav hibrid koji je potreban čitaocima, koji smo mi zvali feljtonistika. Novine su, iz dana u dan, pune vesti, informacija, a čoveku je to malo. Voli da pročita tekst koji ne pripada šemi, liči na život. To sam našao.“
— Miroslav Antić
