Stefan Janjić

Кажипрстом десне руке опипавам непрочитане делове књиге и плаши ме тај бесконачни слап, делује ми да бих се могао угушити у сопственом незнању.

Да ли је то први весник смрти? Та потреба да се окружиш доказима свог постојања, да их не испушташ?

Није ми требало да то „покојни” чујем ни пет пута да би се у мене увукла сумња да људи тај придев изговарају с некаквим прикривеним узбуђењем. Поготово овде на селу, где се ништа значајно није десило у претходних шестсто хиљада година, од повлачења Панонског мора. Смрт је најдража од свих новости, јер означава несумњиву промену. То је прилика да једно сеоце изнедри сопствену вест, толико велику да може да конкурише онима с Дневника или из Београдских. Па да их и превазиђе. Смртовнице украшавају бандере све док их не сапере киша и не одлепи ветар.