Miroslav Mišković

Plašim se da će proći još mnogo vremena pre nego što u Srbiji sazri svest da se do velikih dostignuća stiže pre svega velikim znanjem, radom i posvećenošću.

Mi u Delti nismo izmišljali ništa novo. Gledali smo kako se radi u svetu, učili od onih koji znaju i njihovo znanje primenjivali u našoj sredini. Ni sa jednog puta u inostranstvo nisam se vraćao bez konkretnih znanja, koja sam odmah prenosio svojim menadžerima i od njih zahtevao da ih odmah primene

početka sam se trudio da motivišem mlade. Znao sam: ako u tome uspem, uspeće i Delta. Pokazivao sam da ih poštujem. Izvodio sam ih na večere, puštao ih da se prave važni zbog posla u Delti, jer to da se čovek pravi važan zbog dobrog posla prirodna je želja u mladosti, i veoma često sam prihvatao njihove predloge. Ne nužno zbog toga što mi se baš sve u tim predlozima dopadalo. Ali bilo je dovoljno da mi se svidi sedamdeset odsto. Nikad nisam hteo da zbog trideset odsto odbijem predlog, obeshrabrim onog koji predlaže i narušim njegovu motivaciju. Sa obeshrabrenim ljudima firma ništa ne može da postigne. Najgore je kad se čovek ujutru sprema za posao i već zamišlja šefa koji ga obeshrabruje i nipodaštava. Tu onda nema ni rada ni rezultata. Uz sposobnosti, talenat i znanje, što se sve podrazumeva, rezultati firme u direktnoj su zavisnosti od motivacije i entuzijazma zaposlenih. Za velika dostignuća nije dovoljan vrhunski profesionalizam, potrebne su emocija i zanesenost, potrebna je ljubav prema poslu, potrebno je da čoveka ispunjava posao koji radi. Novac nije dovoljan pokretač, on je samo prirodna posledica ljubavi i strasti prema poslu.

Ja sam se, s druge strane, trudio da što više ulažem u posao. U ljude. Jer sam znao da je to od presudnog značaja. Pronaći prave kadrove, uložiti znanje, energiju, vreme i, naravno, novac u njih, stvoriti sistem – to je formula uspeha.

Godine 1986. završio sam i na večeri kod kupca u Severnoj Koreji. Nesvakidašnja zemlja; njihov običaj bio je da na svaki pomen imena velikog vođe Kim Il Sunga svi prisutni moraju da ustanu. Nezgoda je što smo mi bili gosti na poslovnoj večeri, dvadeset puta smo morali da ustajemo, udarali smo kolena, skakali usred zalogaja, ali običaj se morao poštovati, ulog je bio veliki.

Svako ko hoće da se bavi biznisom mora da razgraniči sam sa sobom da li ima liderske ili menadžerske kapacitete. Kao i da razgraniči sanjarenje od vizije. U sanjarenju se sadrže snovi, a u viziji put ka cilju. Sanjarenje počiva na željama, vizija na znanju i iskustvu.

Čovek lako, neosetno i nepromišljeno uzleti, dopusti da ga ponese velika moć – ili veliki novac – i time sebi načini veću štetu nego što bi mu je naneo zakleti neprijatelj. Za mene je ovaj slučaj bio doživotno otrežnjenje, ali godinama gledam kako ljudi, ne samo u politici nego i u biznisu, ne uspevaju da izbegnu tu zamku. Uostalom, kako da ostanete normalni ako držite i vojsku i policiju i bezbednosne službe, ako zapovedate svima i svakome? Kako isterati novopečenog političara iz kabineta ako je on tu stigao iz tesnog stana, pa mu se kabinet čini velik kao stadion, a pride je dobio limuzinu, sekretaricu, šefa kabineta i osoblje?

gledaj, opažaj, primenjuj.

onaj kad prepoznaješ da si na vrhuncu

mogla i zašto još uvek može? Zato što ima vrhunski sistem sposoban da kvalitetno radi u svim okolnostima i zato što njeno poslovanje – kao i poslovanj