Miroslav Mišković

Plašim se da će proći još mnogo vremena pre nego što u Srbiji sazri svest da se do velikih dostignuća stiže pre svega velikim znanjem, radom i posvećenošću.

Mi u Delti nismo izmišljali ništa novo. Gledali smo kako se radi u svetu, učili od onih koji znaju i njihovo znanje primenjivali u našoj sredini. Ni sa jednog puta u inostranstvo nisam se vraćao bez konkretnih znanja, koja sam odmah prenosio svojim menadžerima i od njih zahtevao da ih odmah primene

početka sam se trudio da motivišem mlade. Znao sam: ako u tome uspem, uspeće i Delta. Pokazivao sam da ih poštujem. Izvodio sam ih na večere, puštao ih da se prave važni zbog posla u Delti, jer to da se čovek pravi važan zbog dobrog posla prirodna je želja u mladosti, i veoma često sam prihvatao njihove predloge. Ne nužno zbog toga što mi se baš sve u tim predlozima dopadalo. Ali bilo je dovoljno da mi se svidi sedamdeset odsto. Nikad nisam hteo da zbog trideset odsto odbijem predlog, obeshrabrim onog koji predlaže i narušim njegovu motivaciju. Sa obeshrabrenim ljudima firma ništa ne može da postigne. Najgore je kad se čovek ujutru sprema za posao i već zamišlja šefa koji ga obeshrabruje i nipodaštava. Tu onda nema ni rada ni rezultata. Uz sposobnosti, talenat i znanje, što se sve podrazumeva, rezultati firme u direktnoj su zavisnosti od motivacije i entuzijazma zaposlenih. Za velika dostignuća nije dovoljan vrhunski profesionalizam, potrebne su emocija i zanesenost, potrebna je ljubav prema poslu, potrebno je da čoveka ispunjava posao koji radi. Novac nije dovoljan pokretač, on je samo prirodna posledica ljubavi i strasti prema poslu.