Čuvaj me

Naučila sam da se zaveti krše a obećanja zaboravljaju. Sve što imamo jeste nada da nam ljubav, poput peska, neće iscureti kroz prste

Nema smisla živeti u laži jer, kada umremo, a to se uvek dogodi pre nego što očekujemo, nemamo više jedinstvenu priliku da nekoga volimo

Čak i najgori dani budu bolji kada nas neko ušuška, donese nam šolju toplog mleka i keks, i sedne sa nama na krevet, da nam pročita priču. Onda gledamo u njihova dobro poznata lica, udišemo njihov dobro poznat miris, slušamo glas koji poznajemo od malena i tuga u nama nestane.

za dodirom. To je osnovna potreba svih nas, fizička blizina nekoga koga volimo. Bez toga, život je hladan i prazan. Toliko da počnete da venete kao biljka bez vode.

Celog života obuzeti smo sopstvenom svakodnevicom, pokušavamo da pobegnemo od činjenice da će tama doći – uvek prerano – da nas obuzme. Večnost kao takvu ne možemo u potpunosti da shvatimo – previše je strašna, previše prostrana.

Ali često se ispostavi da je, uprkos toj patnji, naša srodna duša i dalje tu negde. Život može da nam pruži drugu priliku, i to neuporedivo bolju od prethodne

Duboko verujem da volimo samo jednom. Samo što ponekad, koga

mislimo da volimo, nije naša srodna duša. Ponekad, kada izgubimo nekoga, pomislimo da život više nema smisla i slepo sledimo svoje srce koje se prepustilo očaju

Naučila sam da se zaveti krše a obećanja zaboravljaju. Sve što imamo jeste nada da nam ljubav, poput peska, neće iscureti kroz prste.

– Ne, nisam mislila na to – zastala je da promisli. – Razmišljala sam koliko je u mojoj porodici bilo tako malo spokoja. Uvek je bilo nekakvih... sukoba, najrazličitijih. Ne sećam se ni jednog jedinog dana nalik današnjem. I to me sve vreme... zaprepašćuje. Znaš, kad vidim kako žive druge porodice, kao što je Šonina, i tvoja kada smo bili deca. Ta sloga... – Tragala je za pravim rečima. – Teško mi je da objasnim. Nama su Božić, rođendani i slične prilike bile veliki napor.