Kraljevstvo pepela

Jer, preko svih planina, šireći se pod zelenim krošnjama Hrastove šume, pokrivajući celu Teralisku ravnicu, cvetao je kraljoplamen.

Elin ga opet poljubi i uze ga za ruku, pa ga povede u zamak. U njihov dom. „Do kraja, kakav god on bio?“, izusti ona.

Rovan pođe za njom, kao što ju je sledio celog svog života, davno pre nego što su se uopšte upoznali, pre nego što su njihove duše zaiskrile i nastale. „Do kraja, kakav god on bio, Plamensrce.“

Sartakove tamne oči zaiskriše. „Pobedili smo u ovom ratu, Nesrin Falik.“ Privuče je bliže sebi. „I sada ćemo ići kući.“

Nikada u životu nije čula tako prelepe reči.

Kada Elin diže glavu da odmeri gomilu koja joj je klicala, kada se nasmeši, kraljica Terasena i vilin-kraljica Zapada, zaplamte jarko kao zvezda.

Ja, Elin Ašriver Belotrn Galatinijus, zaklinjem se svojom besmrtnom dušom da ću čuvati, hraniti i poštovati Terasen od ovog pa do mog poslednjeg dana.

Elin se uspe uz tri stepenika i kleknu na najviši.

Jedini trenutak u njenoj vladavini kada će se ona pognuti.

Jedino pred čime će ona ikada kleknuti.

Njena kruna. Njen presto. Njeno kraljevstvo

levo od prestola stajao je Edion. Glava mu beše gordo uzdignuta, suze su mu se slivale niz lice, a Mač Orinta stajao za bokom.

Zarad njega se tada nasmešila. Zbog one dece koja su nekada bila i zbog onoga bez čega su ostali.

Zbog onoga što sada stiču

Kao da je čitav svet zastao skupa s njom, oklevajući na tom pragu.

Blistavija od snega napolju, Elin diže glavu i krenu na svoj poslednji put kući.

„Kada se železo istopi“, promrmlja Petra, a njene plave oči bile su pune suza.

Trinaest su istopile onu kulu. Istopile su Gvozdenzube u njoj. Kao i same sebe.

„Kada cveće nikne iz krvavih polja“, nastavi Bronven.

Manon kolena zaklecaše dok je zurila u ono bojište – gde je bezbroj cvetova ležalo preko krvi i propasti gde su Trinaest skončale.

Glenis završi: „Neka zemlja svedoči.“

Povrati mi moje kraljevstvo, Evanđelina.

To naređenje je izdala toj devojčici, pre svih onih meseci.