Kastigulja

. Niko te neće iźest za srce ka svoj. Samo zato što zna đe treba da te odstrijeli

Kolko pretekne kad se svakome da ono što misli da mu od mene pripada?

Ono što te je promašilo nije te ni moglo pogodit, a ono što te je pogodilo nije te moglo mimoić

Velike duše lako praštaju. Ne tolko zarad drugih kolko zarad sebe. Ne puštaju da ih truje tuđi otrov.

Kad čeljade ne nauči da grabi male radosti, onda ne zna kad živi sreću. To nije samo radovanje i smijeh, to je svaki osmijeh. Čeljade ne zna da živi sreću dok ga ne ostavi. Ovaj Anđelikin zagrljaj bijaše sreća.

Nije to malo. To ti je, moja Đurđa, još jedna alka na verige iznad kućnog ognjišta. Lazar se nadoveza na Nika, isto ka što je Niko na svojeg oca.
− Jes, ma treba ta alka da bude čvrsta da ne popušti. Zaludu ako je slaba

Teško je istrpjet sebe kad znaš da si dobar komad života preda lažima, samo zarad mira u kuću i nemira u prsi.

Što je voda potoka spram morskog prostranstva?, pitala se. Manja voda vazda ide onoj višoj. Zaludu potoku bistrina što je pokupio i ponio sa planine kad ga jedan mali talas za jedno valjanje utopi u sebe. Pomisli kako liči na taj potok.

Shvatio je tada da ono što je tražio oko sebe nije bilo niđe drugo do pri njemu. Gleda je tamo đe ne treba. Baš kako je Irfan reka, sve se posloži tek kad se u sebe zaviri i kad ono pri sebi prigrliš jer se sastavljate po sličnostima koje se podupiru.

Nataložen nemir tražio je da se konačno umiri. Znavala je da se mora suočit sa onim što je tamo čeka. Taman ka što je znavala da mora poć da bi se vrnula sebi. Vjerovala je da će to što traži prepoznat po mirisima. Zato je morala na tu bandu. Ka što je nekad otuda dolazio nemir, sad je od tamo morala sebi donijet mir.