Zagrli me čvrsto

Ljubav je naš bedem, osmišljen tako da obezbedi emocionalnu zaštitu, da bismo uopšte mogli da se uhvatimo ukoštac sa usponima i padovima sopstvene egzistencije.

Ovaj nagon za emocionalnim vezivanjem – da se pronađe neko ka kome se možemo okrenuti i reći: „Zagrli me čvrsto“ – uronjen je u naše gene i naša tela. On je osnova za život, zdravlje i sreću, ništa manje nego nagoni za hranom, skloništem i seksom. Potrebna nam je emocionalna povezanost sa nekoliko nezamenljivih ljudi da bismo stekli fizičko i mentalno zdravlje neophodne za preživljavanje.

„I da li si od života dobio ono što si želeo?

Jesam.

A šta si želeo?

Da sebe zovem voljenim, da osetim da sam

Na Zemlji voljen.“

– Rejmond Karver

Čak i da žele da se zbliže, oni to ne mogu. Džimovo iskustvo je savršeno objašnjeno naslovom pesme Notorius Čeri Bomba: „Teško je noću ljubiti usne koje su te psovale čitavog dana“.

Sada znamo da je ljubav vrhunac evolucije, najprinudniji mehanizam ljudske vrste.

Onda kada se raspravljamo ili svađamo sa partnerima, svi mi iskusimo strah. Ali za one koji su sigurno privrženi, to je trenutni prekid. Strah se brzo i lako umiri onda kada shvatimo da ne postoji objektivna pretnja ili da će nam partner ponovo pružiti osećanje sigurnosti ako to tražimo od njega. Za one krhke, strah pak može biti sveprožimajući

To je značajan pomak. Ali da biste imali zaista jak, zdrav odnos, pun ljubavi, morate biti sposobni da ublažite negativne obrasce koji generišu nesigurnosti, da vidite i prihvatite proteste onog drugog, ali i da obrazujete moćnu pozitivnu konverzaciju koja podstiče dostupnost, responzivnost i međusobnu angažovanost.

Srce mi je slomljeno. Večno bih plakala. Ponekad se osećam kao da umirem u ovoj vezi.“
• „Ovih dana je uvek zauzet, uvek je negde drugde. Čak i kada je kod kuće, na računaru je ili gleda televiziju. Kao da živimo na različitim planetama. Isključena sam.“
• „Ponekad mislim da sam usamljenija u ovoj vezi nego kada sam živela sama. Izgleda mi lakše da budem sama nego ovako – zajedno, ali razdvojeno.“
• „Tada mi je toliko bio potreban, a bio je udaljen. Kao da ga nije bilo briga. Moja osećanja mu nisu bila važna. Jednostavno me je otpisao.“
• „Mi smo cimeri. Izgleda da nikada više nećemo biti bliski.“
• „Poludim, naravno da poludim. On jednostavno ne izgleda kao da mu je stalo, i onda ga udarim. Da, udarim ga. Samo pokušavam da od njega dobijem odgovor, bilo kakav odgovor.“
• „Nisam sigurna da li mu značim. On – kao da me ne vidi. Ne znam kako da doprem do njega.“
• „Da ja ne guram i ne insistiram, nikada ne bismo bili bliski. To se nikada ne bi dogodilo.“

Drugi demonski dijalog – protestna polka

Kada jednom uđemo u negativan obrazac, mi ga iščekujemo, tražimo i reagujemo čak i brže kada primetimo da se približava. Time se zlo, svakako, samo pojačava. Kao što Pem kaže: „Ja čak više ni ne znam šta se prvo događa. Samo iščekujem. Moje oružje je spremno. Možda čak počinjem da pucam i pre nego uopšte nešto i vidim!“ Time što smo obazrivi i što očekujemo da ćemo biti povređeni, zatvaramo sve moguće puteve koji bi nas mogli izvesti iz ćorsokaka. Ne možemo da se opustimo sa partnerima, a samim tim, ne možemo sa njima da se povežemo ili da im se poverimo. Opseg naših odgovora postaje veoma sužen i polako ubija naš odnos.

Kada je alarm uključen, koristimo sve ono što obećava da će nam povratiti kontrolu. To znači – definisati partnera na negativan način, posmatrati ga u lošem svetlu. Možemo da napadnemo uzvraćajući besom ili preventivnim udarcem