Kraj detinjstva

Jedino što nije želeo bilo je da sanjari o prošlosti.

Oni koji se nisu uništili potražili su zaborav u još luđim aktivnostima, u žestokim i samoubilačkim sportovima koji se često ni po čemu nisu razlikovali od manjih ratova. Kako je broj stanovnika brzo opadao, ostareli preživeli su se okupili i poražena vojska zbila je redove u poslednjem povlačenju.

Taj krajnji čin, pre nego što se zavesa zauvek spustila, mora da je bio osvetljen blescima junaštva i odanosti i pomračen divljaštvom i sebičnošću. Da li se okončao u očajanju ili pomirenošću, Jan nikada neće saznati.

Još do pre deset godina bilo je ljudi na Zemlji, ali to su bili degenerisani borci za preživljavanje

Kao da je iskrivljeni odjek odzvanjao po zatvorenom krugu vremena, iz budućnosti do prošlosti. Nemojte to nazivati sećanjem, već slutnjom.“

Jer hrana uglavnom predstavlja izvor energije, a oni su naučili kako da koriste veće izvore.“

nije bilo lepše plave boje no što je boja neba nad Zemljom. Nigde drugde na svetu Vrhovnika nije video slične boje i grlo mu se steglo od čežnje i usamljenosti koje su one u njemu izazvale.

U početku nije mogao da poveruje svojim očima. A onda je pokušao da ubedi sebe da su sve njegove uvrežene predstave ovde bile bezvredne: ne sme dozvoliti svom umu da odbaci bilo kakvu poruku koju su mu čula dopremala u skrivenu odaju mozga. Ne sme ni da pokuša da shvati – već mora samo da posmatra. Razumevanje će doći kasnije, ili uopšte neće doći.

Odsustvo ijedne poznate referencijalne tačke može postati krajnje uznemirujuće čak i za najtrezvenije i najbistrije umove.

Bio je inteligentan – kada bi se potrudio – ali nije mu pretila opasnost da postane genije.

Ali u duši su znali da kada nauka jednom izjavi da je nešto moguće, nema načina da se utekne krajnjem ostvarenju...