Susret pod neobičnim okolnostima

Svako mora da plati svoj ceh… ja ga plaćam odloženo i na rate, a neko se zakuca u topolu pored Ibarske magistrale i plati ga u gotovom na licu mesta.

Godinama se nadala da ne postoje zagrobni život i onostrane sile, tu nadu je definitivno izgubila. Kako i ne bi kad je ona lično videla anđela? Obuzeo ju je strah, mnogo je bila grešna. Lagala si, varala si, pila si, pušila si, krala si, kockala se… U glavi su joj odzvanjale optužbe, činilo joj se direktno sa Strašnog suda. Nisam krala, pokušala je da se brani, a onda se setila žena kojima je krala muževe i teatralno uzdahnula, obrala sam zelen bostan.

Obraz se svakako dâ umiti, duša se znači može podmladiti, ali ako se srce smanji i pocrni, tu ništa nije moguće uraditi.

Zatim je šoljicom načinila nekoliko krugova, pa ju je prevrnula. Onda je shvatila da to što je ona brzo popila kafu ne znači da će i Bosa tako učiniti, i sagledavši glupost svog postupka, malo se razočarala u sebe. Povukla je dim, pogledala u pravcu telefona i osetila kako ponovo tone u melanholiju.

Rukama je pokrila oči i pomislila kako čovek u životu može da bira samo to da li će gledati šta se s njim dešava ili će žmuriti.

Ana je iskapila prvu čašicu, a onda je izgovorila veliku laž. Sad i da me nazove, ne bih mu se javila.

Ona nije lagala samo iz razonode, lagala je i iz potrebe.

Svaki živi stvor vremenom nakupi grešaka, pogotovo kad su prilike za njih česte i zavodljive, branila se ona.

Ako je ovaj svet normalan, ja sam luda,

Da sam slušala sve ružno što su o meni govorili, do sada bih poludela…