Noćna škola – Završnica

„U životu nikuda ne možeš stići tako što ćeš biti ravnodušan. Veličina potiče iz strasti. A strast gotovo uvek ide ruku podruku sa besom. Možeš to obuzdavati kod sebe ili prihvatiti, i usmeriti u pozitivnom pravcu.

„Šta je ovo, dođavola?“, upita Lukas.

„Ko su ovi ljudi?“, promrmlja Zoe, mršteći se.

Ulazna vrata behu otvorena, a ispred njih Eli je videla dugi niz automobila koji se protezao prilaznim putem.

Izabela je stajala kraj ulaza sa Zelaznijem. Sunce je bleštalo kroz vitražne prozore iznad njihovih glava, bojeći predvorje zlatnom i plavom svetlošću. Svi su uzbuđeno žamorili, gestikulirali i objašnjavali. Izabela se široko osmehivala.

Kad je direktorka primetila da Eli i ostali stoje na ulazu u predvorje, odmah im je pritrčala.

„Šta kažete?“, pitala je, blistavih očiju.

„Predivno“, reče Nikol, vedro se osmehujući.

„Šta se dešava?“, upita Rejčel.

„Vraćaju se.“ Izabela odmahnu rukom ka prepunom predvorju. „Đaci koji su otišli kad je Natanijel podelio Orion – sad se vraćaju. A dolaze i novi.“ Ona pokaza ka grupi koja je pomalo stidljivo stajala u jednom uglu, ispod tapiserije sa slikom vitezova u oklopima.

„To su đaci iz Poljske“, objasnila im je Izabela. „Njihovi roditelji su me zvali da pitaju da li deca mogu da dođu u Simeriju preko razmene. Čuli su za Auroru i žele da se uključe. Očigledno je da i tamo nova grupa kreće s radom.“ Ona duboko udahnu. „A biće ih još. Upravo sam razgovarala telefonom sa američkim studentima koji žele da se upišu u sledećem polugodištu. Dobijam mejlove i pozive iz Kanade, Australije, Nemačke, Belgije...“ Ona se zakikoće. „Ako se ovako nastavi, moraćemo da proširimo školu.“

Najveće iznenađenje priredio im je Devetka. Zaposlio se kod Radža kao jedan od njegovih čuvara. Radž je govorio da zaista obećava. Eli ga je ponekad viđala na terenu.

„Ćao, komplikacijo“, uvek joj je govorio u prolazu.

Ponekad je, da bi se sve jasno videlo, potrebno popeti se na visinu.

Škole služe da te kinje do osamnaeste godine, a onda te šalju u svet da radiš i patiš se do kraja života.“

Nije želela da se ikada više razdvoji od njega.

Ležali su u krevetu, jedno pored drugog. Osećala je njegovu toplu put uz svoju.

„Volim te, Kartere.“

Još uvek se osećala čudno što to izgovara; nešto se u njoj grčilo od čežnje da joj on uzvrati istim rečima.

On nasloni čelo na njeno i zagleda joj se duboko u oči. Na licu mu se ogledala najčistija iskrenost. Eli nikad nije videla ništa lepše.

„Eli“, prošaputa on. „Voleću te zauvek.“

„Ti si najneverovatnija osoba koju sam ikad upoznao“, prošaputa on. „Pristao bih da budem zatočen stotinu godina ako bih znao da ću na kraju biti s tobom.“

„Eli“, prošaputao je. „Sanjao sam o ovome hiljadama puta. Reci mi da sad ne sanjam.“