Na Valerijinom mestu

haubu... i ovu... i ovu...“ Pokazivao je

nema veće laži od polovične istine:

er nije osećala strah, pa čak se nije ni sebe plašila

„Valerija, ti si rđava žena što provodi veseo život zbog čega ćeš me za sobom povući u pakao. Odmah se odmakni od tog čoveka. Ne gledaj ga u oči ili ćeš pri prvoj nepažnji završiti tucajući se s njim u nekom haustoru. Zatim ćeš oslepeti i otpašće ti ruke. Tako su bar govorile kaluđerice što su mi predavale.“

Ne kažem da je muški šovinista, to ne, jednostavno mora da je poverovao u ono što su govorili naši stari: ’pronađi dobru suprugu, žene s kojima ćeš se provesti naći će se same’.“

„Lepota je diktatura koja s vremenom prolazi. Jedino se može zadržati tako što se fotografiše, zato što ostaje kao mrtva na papiru. I ništa više. Samo mrtva na papiru.“

Kako je moguće da, uz svu onu ljubav, ne ostane ništa pošteno? Znači li to da se zapravo nikad istinski i nismo voleli? Pogledala sam ga, a on mi je uzvratio pogled pod pramenom kose što mu je pokrio oči.

„Koliko još različitih Valerija čuvaš u džepu?“

„Ćuti i jedi, kaže moja majka.“

Otvorila je rokovnik i zapisala za tu subotu: „Danas ponovo počinjem.“ Zatim je gledala u tu rečenicu s osmehom na licu, kao neko ko čita roman čiji je kraj već pročitao.