Laži

Naterao sam sebe da suzbijem potrebu svoje generacije da podeli svaki događaj, svaku emociju, svaki uspeh, svaku uzgrednu misao, svaki pomalo smešan razgovor. Jer fotografisanje, deljenje i objavljivanje nije ono što stvari čini onim što jesu. Bitno je raditi stvari. Doživljavati ih. Živeti. Fantastično neduhovita šala koju vam je ispričao vaš sin, osmeh neznanca na ulici, kraj dana, vedro nebo u subotu ili neočekivana ljubaznost – to su samo neke od hiljada stvari zbog kojih ujutru vredi ustati iz kreveta. To je istina. To je stvarnost.

Niko nije slep kao onaj ko odbija da vidi,

Lažov treba da ima dobro pamćenje.

Istina o bici je ona za koju se pobednik odluči

„Uvek sam bio u stanju da se usredsredim na jednu stvar zanemarujući sve ostalo i ne zaustavljam se dok ne ostvarim zacrtano. To je ono što mi daje prednost. Većina ljudi izgubi fokus. Ja ne. Jer niko ne pamti onoga ko drugi stigne na cilj.”

Ali tehnologija ne voli anonimnost. Voli da zna gde si dvadeset četiri sata dnevno, koga zoveš, šta kupuješ, koje veb-sajtove voliš i ko su ti prijatelji. Tehnologija ne voli tajnovitost, diskreciju ni privatnost.

Mačkama niko ne treba, sasvim su sposobne da se same staraju o sebi. Žive u trenutku i veruju svojim očima i ušima, onome što mogu da vide ispred sebe. Mislim da bismo svi mogli da

Otkako se ovo desilo, potpuno izbegavam društvene mreže. Naterao sam sebe da suzbijem potrebu svoje generacije da podeli svaki događaj, svaku emociju, svaki uspeh, svaku uzgrednu misao, svaki pomalo smešan razgovor. Jer fotografisanje, deljenje i objavljivanje nije ono što stvari čini onim što jesu. Bitno je raditi stvari. Doživljavati ih. Živeti. Fantastično neduhovita šala koju vam je ispričao vaš sin, osmeh neznanca na ulici, kraj dana, vedro nebo u subotu ili neočekivana ljubaznost – to su samo neke od hiljada stvari zbog kojih ujutru vredi ustati iz kreveta. To je istina. To je stvarnost.

Bilo je kao da se prežderavaš čokoladnom tortom znajući da ne bi trebalo, ali jednostavno ne možeš da se zaustaviš. Pre ili kasnije shvatiš da moraš da prestaneš jer se tako ne može živeti. To je fantastično na sat vremena, ili na dan, ili na nedelju dana, ali ne možeš tako da nastaviš do kraja života.

Teško je verovati ljudima. Posebno kad ne mogu da ih vidim, da razgovaram s njima, da im čujem glas. Tako da smo zasad samo Vilijam i ja, ali dobar smo tim i ponovo otkrivam radost u tome što sam naprosto s njim, što mu posvećujem punu pažnju umesto da me progoni osećaj da stalno moram jednim okom da motrim na telefon. Osećam se smirenije, jasnije vidim šta je važno i fokusiram se na to. Otkako se ovo desilo, potpuno izbegavam društvene mreže. Naterao sam sebe da suzbijem potrebu svoje generacije da podeli svaki događaj, svaku emociju, svaki uspeh, svaku uzgrednu misao, svaki pomalo smešan razgovor. Jer fotografisanje, deljenje i objavljivanje nije ono što stvari čini onim što jesu. Bitno je raditi stvari. Doživljavati ih. Živeti. Fantastično neduhovita šala koju vam je ispričao vaš sin, osmeh neznanca na ulici, kraj dana, vedro nebo u subotu ili neočekivana ljubaznost – to su samo neke od hiljada stvari zbog kojih ujutru vredi ustati iz kreveta. To je istina. To je stvarnost.