Песме

Сва окађена мирише кô нам соба.

Около жуте лојане свијеће,

Ми, дјеца, сјели, кô какво вијеће,

Радосни што је већ грудању доба.

Знате ли што ковчег мора

Тако велики бити?

Ја ћу ту још и љубав

И боле сахранити.

Ја не могу устат, драга,

Крв из главе тече моје;

Кад ми тебе украдоше,

Сâм сам зрном пробио је.

На раскршћу је гроб ледни

За самоубица свет;

Ту расте грешника бедни'

Један плаветни цвет.

Ту у ноћ нему сам био,

Сав болом обузет;

На месечини се њи'о

Бедних грешника цвет.

Остајте овдје!... Сунце туђег неба

Неће вас гријат КО што ово грије;

И нико неђе чути јад ни вапај —

Нити ће ганут бол пјану господу...

Сељаче, гољо, ти си прах на поду,

Тегли и вуци, и у јарму скапај!

Све види и чује. И понори туге

Пуцају све дубље, јер, пуста и сама,

Сад колеба ћути, и сад, место дуге,

Као паучина сврх ње виси тама

БАЛАДА
''Кажи ми, дете, што си се покрио

Земљом и травом? Зар ти хладно није?''

''Не, мати. Овде тако топло ми је

Ко да уз наше огњиште бих био.''

''Прени се. Пођи својој родној луци —

Кућа те чека, моја славо жива.''

''Не могу. Ту се тако слатко снива

Кô да на твојој заспао сам руци.''

''Вај, рано ли те сан студени срете!

Када ћеш из те постеље оловне

Устати, сине?'' — ''У моравске чете

Када ме, мајко, нова труба зовне.''

''Сунце се враћа. Ево тица, гнезда,

А тебе нема. Шта ћу твојој дјеци,

Шта љуби рећи?'' — ''Отишô је, реци,

На небо, за вас да набере звезда''...

1913.

Све тако даље, тамо, до Голготе,

И кад нам мушке узмете животе,

Гробови наши бориће се с вама!

Снага је наша планинска ријека,

Њу неће нигде уставити нико!

Народ је ови умирати свикô —

у својој смрти да нађе лијека.