Zemlja živih

Kad sam bila zatočena tamo, neprestano sam razmišljala o tome kako će me ljudi koji me poznaju, moji prijatelji, tražiti, kako će dići veliku galamu i biti neprekidno zabrinuti, i to me je bodrilo. Morala sam u to da verujem, bilo je od presudnog značaja da ubedim sebe u to da živim u sećanjima drugih ljudi. A jedna od najgorih stvari vezanih za povratak bila je ta kad sam shvatila da nikom nisam nedostajala.

Mogli bismo da izađemo. Na sastanak. U bioskop. Na piće. U neki skupi restoran.“

Osmehnuo se, čežnjivo i nesigurno. Pojavile su mu se borice oko očiju. Zaista je bio fin čovek. Sve ostalo sam izmislila.

„Dolazi proleće“, zaključila sam. „Nikad ne znaš šta može da se desi.“

„Mislim da sam neko vreme bila luda. Al' sad je sve gotovo.“

„Drugačija si“, odgovorio je. „Prelepa si.“

„Osećam se drugačije.“

„Šta ćeš sad da radiš?“

„Da zaradim novac. Pustim kosu. Odem u Veneciju.“

„Kući?“ upitao je Ben.

„Kući“, složila sam se i pocrvenela. Primetio je i položio ruku na koleno. Okrenula sam se. Poljubili smo se nežno, usne su nam se jedva dodirivale. Držali smo oči otvorene i mogla sam da vidim svoj odraz u njegovim zenicama.

„Kući“ ponovio je. „Kući na tost i čaj.“

Idemo na tost i čaj, idemo da vodimo ljubav u mraku, da držimo jedno drugo u naručju dok napolju postaje sve mračnije i hladnije.

Sedela sam za Benovim stolom u kuhinji u jednoj od njegovih majica i umakala kiflu u kafu. Napolju je trava bila prekrivena slanom. Kuhinja je mirisala na svež hleb i ljiljane.

da sam ja ti, a ti ja, pomislila bih da si lud. Ili da sam ja luda. Ako shvataš šta hoću da kažem.“

Provela sam noć sa Benom. Uprkos svemu, čvrsto sam spavala. Kad sam se ujutru probudila, osetila sam miris kafe i tosta. Kroz zavese sam mogla da vidim plavo nebo. Uplašila me je moja iznenadna sreća. Bilo je kao da je ponovo došlo proleće.

Pogledaj se“, rekao je, i ja sam pogledala svoje telo u ogledalu, i pogledala sam u njega kako gleda moje telo, i videla sam svoje telo njegovim očima.