Ja sam Akiko – latinica

U mraku mog sveta, ti jedina svetliš.“

Inače, ovu sam knjigu napisao za nedelju dana, a krčkala se u meni godinama; lupao sam po pisaćoj mašini kao sumanut.

Sve knjige se obično završavaju tačkom.

Ova neobična knjiga njome počinje.

Čitaoče, dodirni je. Mislim na tačku.

Je l’ jesi?

Jesi.

Hvala.

Eto, to je naša dodirna tačka.

Kada sam se vratila kući, zabrinuti otac me je čekao baš na mestu gde sam proveravala da li je sve u redu. Očevi izgleda uvek čekaju na mestima gde smo ih napustili.

Akiko pati kao i sve žene:
tiho, kao kiša koja se nećka

A ja, Marselo, između dve (o)sobe.
Oduvek u to neko Između.
U rascepu.

Hej, kao da je bitno, Akiko. Nauči da živiš jed-nostavno ili jednostavno – živi. Nema druge.

„To nije lepo. Ja sam Akiko i ne verujem u na-zive, u granice i podele

Meni godine nisu teret jer ih nemam. Inače bi bilo drugačije.

Ja sam Akiko i ne volim knjige o ratovima, meni su dovoljni ovi u mojoj glavi. Kada me je pravio, tata nije ni slutio da ću se umesto glave roditi sa bojnim poljem na ramenima. Ta su polja mirisala na vrtove iz kojih se nikada nisam vratila. Vrtovi su zeleni.