Govori koji su promenili svet

Ravnodušnost je, na kraju krajeva, daleko opasnija od besa i mržnje. Bes je ponekad kreativan. Čovek može da napiše vrhunsku pesmu, vrhunsku simfoniju. Može da učini nešto izuzetno za čovečanstvo jer je besan zbog nepravde koju vidi. Ali ravnodušnost nikada nije kreativna. Čak i mržnja može da izazove odgovor. Borimo se protiv nje. Odbacujemo je. Razoružavamo je.

„Govori koji se mere satima“, rekao je Tomas Džeferson, „umiru za sat.“

Dužina govora često je u skladu sa sujetom govornika. „Sažetost je velika vrlina rečitosti“, izjavio je Ciceron koji je verovao da je „najbolji govornik hladnokrvan i ne odstupa od teme.“

Sažetost je velika vrlina rečitosti“, izjavio je Ciceron

Problem s rodovima je to što propisuju kakvi treba da budemo umesto da prepoznaju kakvi jesmo. Zamislite koliko bismo bili srećniji, slobodniji i verniji samima sebi kad ne bismo nosili breme rodnih očekivanja.

Ne kvari vlast nego strah.

Strah od gubitka vlasti kvari one koji vrše vlast, a strah od pokvarene vlasti kvari one nad kojima se vlada.

Šta je to ravnodušnost? Ta reč znači da je nekome svejedno.

Čudno i neprirodno stanje u kom blede granice između svetlosti i tame, sumraka i zore, zločina i kazne, surovosti i saosećanja, dobra i zla. Kakvi su tokovi i neizbežne posledice ravnodušnosti? Je li ravnodušnost filozofija? Da li je filozofija ravnodušnosti zamisliva? Može li se ravnodušnost smatrati vrlinom? Je li neophodno ponekad biti ravnodušan jednostavno da bi se sačuvalo duševno zdravlje, da bi se živelo normalno, uživalo u dobrom jelu i čaši vina dok svet oko nas preživljava potresne bure?

Ravnodušnost, prema tome, nije samo greh nego i zločin.

„Nije rečit onaj ko lepo govori nego onaj koji je potpuno opijen nekim uverenjem“, zabeležio je Ralf Voldo Emerson

S tom verom moći ćemo iz planine očajanja da istešemo stenu nade. S tom verom moći ćemo da preobrazimo grubi nesklad naše zemlje u divnu simfoniju bratstva.