Srpske junačke pesme

Расрди се вила Равијојла,

пак одскочи у Мироч планину,

запе лука и две беле стреле,

једна уд’ри у грло Милоша,

друга уд’ри у срце јуначко.

Рече Милош: „Јао, моја мајко!

Јао, Марко, Богом побратиме!

Јао, брате, вила ме устрели!

А нисам ли тебе беседио

да не певам кроз Мироч планину?“

мој синко, Краљевићу Марко,

у свате се иде на весеље,

на кумство се иде по закону,

на војску се иде од невоље:

иди, синко, на цареву војску;

данас смо оба побратими,

десили се оба нежењени;

гори нам се, брате, посмијаше,

и гори се од нас иженише,

иженише и пород имаше,

ми остасмо, брате, за укора;

три дана и три ноћи тавне

ни седоше, ни се одморише,

ни легоше, ни санка имаше,

моле свеца, куд ће светац поћи,

да којој ће Лаза задужбини:

ил’ Опову, или Крушедолу,

ил’ ће Јаску, или Бешеновој,

ил’ Раковцу, или Шишатовцу,

ил’ ће Ђивши или Кувеждину,

да или ће у Маћедонију;

Тешко свуда своме без својега

којој овци своје руно смета,

онђе није ни овце ни руна!“

Чујете ли, сва српска господо!

Вино пити, а не опити се,

нит је било, нити може бити!

Када је реч о феномену ауторства, усмена књижевност је књижевност која се одриче појединца, истовремено га промовишући као врховну вредност. Аутор у народној књижевности не постоји због тога што појединац у усменој култури заступа ставове колектива.

Епска песма памти већину чланова „последњих“ Бранковића: Ђурђа и Јерину, султанију Мару, слепог Стефана и Гргура. Веома позитивно је представљена Стефанова жена Анђелија, преподобна мати Ангелина, која се често у усменој традицији помиње и као жена слепог Гргура. Светитељски култ мајке Ангелине и њених потомака Максима и Јована посебно је развијен у сремском манастиру Крушедолу.

„Јао, јадна, худе сам ти среће!

Да се, јадна, за зелен бор ватим,

и он би се зелен осушио!“