Staklena kupola

Isuviše dobro je poznavala muškarce da bi ih volela.

Imati ne znači i posedovati. Čovek može da ima i ono što ne želi. Posedovati znači imati i uživati u onome što se ima

čak i kad možemo da žmurimo, treba da držimo oči otvorene…

Ali razumevanje je samo reč. Niko ne može da razume drugoga ako nije taj drugi. A niko ne može u isti mah da bude i svoj i drugi.“

Toliko se navikao na taj umor da je u njemu već počeo da nalazi i zadovoljstvo, zadovoljstvo čoveka koji se odrekao, zadovoljstvo onog ko, kada vidi da je došao čas odluke, pomeri sat unazad i kaže: „Još je rano“. Zadovoljstvo žrtvovanja. Ali žrtvovanje je potpuno samo kada se krije. Učiniti ga vidljivim znači stalno ponavljati „Žrtvujem se“, znači terati druge da ga ne zaborave. A to znači da se još nije potpuno odrekao, da iza odricanja i dalje postoji nada, isto kao što iza oblaka uvek postoji plavo nebo

Nije imao predstavu šta je i gde je to što bi mu dalo spokoj. Nije znao čak ni da li taj spokoj igde i postoji

Imati ne znači i posedovati. Čovek može da ima i ono što ne želi. Posedovati znači imati i uživati u onome što se ima.

– Kada budeš porastao, želećeš da budeš srećan. Trenutno o tome i ne razmišljaš zato što jesi srećan. Kada budeš počeo da misliš, kada budeš hteo da budeš srećan, više nećeš biti. Nikada više! Možda nikada više! Čuješ li šta ti govorim? Nikada više. Što više budeš žudeo za srećom, bićeš nesrećniji. Sreća se ne osvaja. Reći će ti da to nije tačno. Ne veruj im. Sreća ili jeste, ili nije.

– Ne. Ja sam samo čovek koji misli svojom glavom.

Ako se ljudi međusobno mrze, tu se ništa ne može. Svi ćemo biti žrtve mržnje. Svi ćemo se poubijati u ratovima koje ne želimo i za koje nismo odgovorni. Mahaće nam nekom zastavom pred očima, puniće nam uši kojekakvim rečima. I čemu sve to? Da bi se zasejalo seme novog rata, da bi nastala nova mržnja, da bi nastale nove zastave i nove reči. Da li za to živimo? Da rađamo decu da bismo ih bacili u oganj? Da podižemo gradove da bismo ih spalili? Da bismo želeli mir a dobili rat?
– A ljubav bi sve to rešila? – upita Abel, s tužnim osmehom i prizvukom ironije.
– Ne znam. To je još jedino čemu nismo dali priliku…