Sedam kratkih lekcija iz fizike

Ako se neko ko je živeo na nultoj nadmorskoj visini sretne sa svojim blizancem koji je živeo u planinama, ustanoviće da je njegov blizanac malo stariji od njega. A to je tek početak.

Verujem da naša vrsta neće dugo trajati. Čini se da ona nije sazdana od onoga što je omogućilo kornjači, na primer, da nastavi da postoji stotinama miliona godina manje-više nepromenjena; stotinama puta duže, to jest, nego što mi uopšte egzistiramo. Mi pripadamo kratkovekom rodu vrsta. Svi naši rođaci već su izumrli. Štaviše, nanosimo štetu. Brutalne klimatske i ekološke promene koje smo izazvali teško da će nas poštedeti. Za Zemlju one mogu ispasti i mali, nevažni ispad, ali ne verujem da ćemo ih mi nadživeti bez posledica – naročito pošto javno i političko mnjenje radije ignoriše opasnosti od kojih bežimo i zabijamo glave u pesak. Mi smo možda jedina vrsta na Zemlji koja je svesna neumitnosti sopstvene pojedinačne smrtnosti. Plašim se da ćemo ubrzo isto tako postati jedina vrsta koja će svesno posmatrati nastupanje svoje kolektivne propasti, ili makar propasti svoje civilizacije.

Šta ovo znači? Znači li to da je suštinska stvarnost nekog sistema neopisiva? Znači li to da nam samo nedostaje delić slagalice? Ili znači, kao što se meni čini, da moramo prihvatiti zamisao da je stvarnost samo interakcija?

…svi se rađamo iz istog nebeskog semena;

svi mi imamo istog oca,

od koga zemlja, mati što nas hrani,

prima bistre kapi kiše,

od njih stvara jarko žito

i drveće bujno,

i ljudsku rasu,

i vrste zverinja,

nudeći hranu koja sva tela

hrani,

da slatko život žive

i stvaraju potomstvo…

ono što se ne vidi daleko je veće od onog što je primetno“.

Nauka počinje vizijom. Naučna misao hrani se sposobnošću da se stvari „vide“ drugačije nego što su bile sagledavane ranije.

Nekoliko godina kasnije, kada je umro Bor, neko je snimio fotografiju table u njegovoj radnoj sobi. Na njoj je crtež. Crtež „svetlom ispunjene kutije“ iz Ajnštajnovog misaonog eksperimenta. Sve do samog kraja, želja da izaziva samog sebe i razume više toga. I do samog kraja: sumnja.

Kvantni skokovi“ iz jedne orbite u drugu jedini su način da oni budu „stvarni“: elektron je skup skokova iz jedne interakcije u drugu. Kada ga ništa ne uznemirava, on se ne nalazi ni na jednom konkretnom mestu. Ne nalazi se zapravo ni na kakvom „mestu“.

Za početak, jednačina opisuje to kako se prostor krivi oko zvezde. Zahvaljujući tom zakrivljenju, ne samo što planete kruže oko zvezde već i svetlost prestaje da se kreće pravolinijski i skreće.

specijalna relativnost“), teoriju koja izlaže to da vreme ne prolazi istovetno za svakoga: dva jednojajčana blizanca ustanoviće da su različite starosti ukoliko je jedan od njih brzo putovao.