Bečki roman

Ne istrčavati, ne ugrožavati prećutni zakon opstanka legla, jer u suprotnom sledi kazna – izolovanost od grupe, stigmatizacija, i preuzimanje tereta žrtvenog jarca. A baš to se dogodilo Pavlu. Izazvao je iritaciju grupe nesposobnošću da sačuva fasadu, najvažniji uslov socijalizacije pojedinca.

kasnije? Da li dolazi? Ili je to samo iluzija? Jer i ta pamet nije pamet, već uteha oblikovana kompromisima i porazima, minulim radom iskustva.

Bio je odsutan u sinovljevom detinjstvu, kao što će ovaj biti odsutan u očevoj starosti.

„Od samog početka deda Lovro je bio veliki protivnik da Olga i ja dođemo u Austriju.

Na kosmičkim zakonima počiva ljudski rod. Ne može se činiti zlo, a kad-tad ne platiti račun. Međutim, život bi bio banalan da je kauzalnost vidljiva na prvi pogled. I zato nema čuđenja kada se u porodici rodi idiot, kada dođe do bankrota, kada se pojavi neizlečiva bolest.

I zato nema čuđenja kada se u porodici rodi idiot, kada dođe do bankrota, kada se pojavi neizlečiva bolest. Računi se plaćaju po zakonima božjeg knjigovodstva unazad.

Na kosmičkim zakonima počiva ljudski rod. Ne može se činiti zlo, a kad-tad ne platiti račun. Međutim, život bi bio banalan da je kauzalnost vidljiva na prvi pogled. I zato nema čuđenja kada se u porodici rodi idiot, kada dođe do bankrota, kada se pojavi neizlečiva bolest. Računi se plaćaju po zakonima božjeg knjigovodstva unazad.

Samozavaravanje se nastavlja, iako u vazduhu lebdi pitanje kako se dogodilo da se Pavle nađe u zatvoru. Ne u onom nojburškom, već u onom u kojem je odrastao. Čas suočavanja odlaže se ne bi li se i zaboravilo na sve.

A da se iz zatvora izlazi godinama, i nikada do kraja.

Tog jutra kada su Olga i Pavle otputovali za Beograd, veliki meštar je mimo zamišljenog scenarija rastanka prepoznao u sebi podlaca dok stoji na parkingu i maše. Dozvolio je sebi taj iskorak priznanja, gambit žrtvovanja vlastite figure, neumoljiv pogled u sebe, osetio gađenje, istina, samo do one mere dovoljne za čin privremenog iskupljenja.