Gordost i predrasuda

Da je Elizabetino mišljenje bilo zasnovano samo na braku njenih roditelja, ona ne bi mogla imati vrlo prijatnu sliku o bračnoj sreći i domaćem spokojstvu. Njen otac, osvojen mladošću i lepotom i onim izgledom dobrodušnosti koji mladost i lepota obično imaju, oženio se devojkom čija su slaba pamet i uskogrudost u njihovom braku vrlo rano potpuno prekinule pravu ljubav prema njoj. Poštovanje, uvažavanje i poverenje iščezli su zauvek i oborena su sva njegova gledišta o domaćoj sreći. Ali gospodin Benet nije bio te naravi da traži utehu za razočaranja prouzrokovana njegovom vlastitom nepromišljenošću u onim zadovoljstvima koja odveć često teše nesrećnike u njihovoj ludosti ili poročnosti. Voleo je prirodu i knjige i iz te dve sklonosti ponikla su njegova glavna uživanja. Svojoj ženi vrlo je malo dugovao izuzev to što su ga njeno neznanje i njena ludost uveseljavali. To nije ona vrsta sreće za koju bi čovek obično želeo da duguje zahvalnost svojoj ženi, ali gde nema drugih razonoda, pravi filozof će iskoristiti ono što mu se pruža.

Elizabeta, međutim, nije nikad bila slepa za nepriličnost ponašanja svoga oca kao muža. Uvek je gledala na to s bolom, ali zbog poštovanja prema njegovim sposobnostima i iz zahvalnosti za njegovo ljubazno postupanje prema njoj, trudila se da zaboravi ono što nije mogla da ne vidi, kao i da odagna iz svojih misli njegovo stalno kršenje bračne dužnosti i uljudnosti, koje je, zato što je izlagao svoju ženu preziranju njene dece, bilo za najveću osudu. Ali nikad nije osećala tako duboko kao sad nezgode koje neminovno prate decu tako neskladnog braka, niti je ikad bila tako svesna zla koje potiče iz tako rđavo primenjene očeve sposobnosti; sposobnosti koja bi, pravilno iskorišćena, bar sačuvala ugled njegovim ćerkama kad već nije mogla povećati mudrost njegove žene

– Možda je prijatno – odgovori Šarlota – obmanuti javnost u takvom slučaju, ali je ponekad štetno biti previše oprezan. Ako žena svoju naklonost s istom veštinom krije i od predmeta te naklonosti, može joj se desiti da izgubi priliku da ga pridobije, a onda će joj to biti slaba uteha što će misliti da svet ne zna ništa o tome. Ima mnogo zahvalnosti ili sujete u svakoj ljubavi, pa nije mudro ostaviti je samoj sebi. Sam početak nije težak – izvesna naklonost je sasvim prirodna; ali malo je nas koji smo dovoljno hrabri da se stvarno zaljubimo bez ohrabrenja. U devet od deset slučajeva, bolje je da žena pokaže veću naklonost nego što stvarno oseća. Bingliju se tvoja sestra nesumnjivo dopada, ali to dopadanje neće prerasti u ljubav ako ga ne bude podsticala.

Ako me se plaši, zašto je došao ovamo? Ako me više ne voli, zašto ćuti? Oh, taj zagonetni čovek! Više neću da mislim o njemu.“

„Ako je došao samo da ćuti, da bude ozbiljan i ravnodušan, onda nije trebalo ni da dolazi“,

Što se tiče nje lično, osećala se poniženom; ali se ponosila njime. Ponosila se što je on iz sažaljenja uspeo da savlada sebe da bi spasao čast drugome.

Moje dobre osobine su pod tvojom zaštitom i možeš ih uveličavati koliko god je moguće; a zauzvrat, moje je da iskoristim priliku da te što češće zadirkujem i da se prepirem s tobom; pa ću odmah i početi pitanjem zašto si se toliko nećkao da pređeš na stvar? Zašto si se toliko stideo od mene kad si prvi put došao i ostao na večeri kod nas? Zašto si, kad si već došao, izgledao kao da ne mariš za mene?

– Zato što si bila ozbiljna i ćutljiva i nisi mi dala nikakvo ohrabrenje.

– Ali bila sam zbunjena.

– I ja isto tako.

– Mogao si više razgovarati sa mnom kad si dolazio na večeru.

– To bi mogao čovek koji je manje osećao.

drugova koji su se venčali samo zato što su njihove strasti bile jače od njihove vrline.

Oh! Ako je to sve, ja imam vrlo rđavo mišljenje o mladićima koji žive u Derbiširu, a ni njihovi prijatelji koji žive u Hartfordširu nisu mnogo bolji. Sita sam ih svih. Hvala bogu, sutra idem tamo gde ću naći čoveka koji nema nijednu prijatnu osobinu, koji nije ni uljudan ni pametan. Na kraju krajeva, glupi ljudi su jedini koje vredi poznavati.

i nedoslednosti, to me zaista zabavlja, priznajem, i smejem im se kad god mogu.

Ništa nije tako varljivo – reče gospodin Darsi – kao lice skromnosti. Ona je često nemar prema mišljenju drugih, a ponekad i posredno hvalisanje.