Bog malih stvari

U onim ranim, bespolnim godinama u kojima se sećanja tek rađaju, kada je život pun Početaka, bez ijednog Kraja, i kada je sve Večito, Estapen i Rahel mišljahu da su zajedno Ja, a odvojeno, pojedinačno, Mi. Kao da su predstavljali retku vrstu sijamskih blizanaca, fizički odvojenih, ali duhovno združenih

Tako je s porodicama. I one, kao zlonamerni lekari, tačno znaju gde boli.

Nešto je tražila. Njen život je sada imao veličinu i oblik. Ispod očiju su joj ležali polumeseci. Na horizontu su je čekale horde trolova.

koliko se bezbedno oseća u njegovom naručju, iako, zapravo, za nju nema opasnijeg mesta

Mi smo Ratni Zarobljenici“, rekao je Čako. „Naši su snovi krivotvoreni. Mi ne pripadamo nigde. Možda nam nikada neće biti dopušteno da se iskrcamo. Naše tuge nikada neće biti dovoljno tužne. Naše radosti nikad dovoljno radosne. Naši snovi nikada dovoljno veliki. Naši životi nikad dovoljno važni. Da bi nešto značili.“

Na crvenoj kutiji za led pisalo je utučenim slovima: Sve je bolje s koka-kolom.

Ako neko nije u stanju da uspešno rukovodi fabrikom turšije, kako onda može uspešno da rukovodi celom zemljom?

Amu je volela svoju decu (naravno), ali ju je srdila njihova krupnooka ranjivost i spremnost da zavole one koji ih, u stvari, nisu voleli. Ponekad je dobijala želju da ih povredi – tek pouke i zaštite radi.

Držao ju je kao poklon. Koji mu je darovan iz ljubavi. Nešto mirno i sićušno. Nepodnošljivo dragoceno.

Celu stvar je smatrao Neizbežnom posledicom Neophodne politike. Ako hoćeš da napraviš kajganu, moraš razbiti nekoliko jaja.