Nebeska dvorišta: Žive slike – ćirilica

А најјаснија ми постаје истина да нешто, а можда чак и неко, постаје наш тек кад га напуштамо, остављамо, или губимо. Отуда је одрицање, у ствари, смислено, дубоко смислено. Одрицање је заправо потврђивање да одлазиш од некога или од нечега да би сачувао оно добро у себи и да би другога или друго сачувао од себе.

На крају, нису Хрвати наша брига, него ми сами, а ми се не кајемо и не настојимо постати бољима. Не поштујемо оно што имамо, него стално тражимо нове изговоре и нове идоле у разним људима, преварантима ове или оне врсте, и предајемо се запарложености, нераду и љености. У томе је наше богоодступништво и, ако се за њега не покајемо, ни ово мало што је остало наше више то неће бити.

Било би глупо од тебе да сад овдје инсистираш на свом акценту и да мислиш да је нешто узвишено кад се човјек не мијења – говорио би ми. – Само се будале не мијењају, оне су увијек будале.

А био је и лијеп и храбар, но главно је било то што је волио људе, што је дјеловао на њих смирујуће, што се повлачио и пуштао свакога да води главну ријеч.

Људи су заправо скоро увијек удаљени од стварног, увијек су негдје друго у односу на истину. Ако нас хвале, разлог је увијек погрешан и најчешће се не заснива на оном како јест, него на ономе што они замишљају да јест.

„Када је човјек везан и голорук, онда људски с њим поступај, а када има пушку, онда важи оно: ’пушка ти, пушка ми’“. Свиђале су ми се те патријархове ријечи јер су звучале људски, иако их нисам баш сасвим теолошки и јеванђелски разумијевао, већ некако више епски. Знао сам и за један ајет из Курана,

Таква слика стварности, посредована кроз екран, често је различита од оног што се заиста збива. Но, нажалост, то зурење у екран, схватао сам тада на најгрубљи начин, не чини људе само суштински пасивнима у односу на догађаје, већ их, што је још горе, чини и потпуно увјереним да је баш све тако како говоре они који им се обраћају из кутије. Чини их увјеренима и злобно острашћенима. Јер ако би неко ко је доживио оно о чему они само причају, на било који начин, довео у питање њихове тако усвојене ставове, узвратили би невјероватном агресијом и отвореном мржњом.

На крају, нису Хрвати наша брига, него ми сами, а ми се не кајемо и не настојимо постати бољима. Не поштујемо оно што имамо, него стално тражимо нове изговоре и нове идоле у разним људима, преварантима ове или оне врсте, и предајемо се запарложености, нераду и љености. У томе је наше богоодступништво и, ако се за њега не покајемо, ни ово мало што је остало наше више то неће бити.

Држи ум свој у аду, и не очајавај.

Кад ти нешто хоћеш, оно те неће, а кад нечему окренеш леђа, оно те у стопу прати.