Šaptač

Onome ko je došao do kraja ovih strana. Sa nadom da sam mu poklonio neku emociju.

Mojim roditeljima. Za ono što su me naučili i ono što su mi dopustili da naučim sam. Za ono što jesam i ono što ću biti.

Poštovani gospodine Marin,

Bol ne postoji. Kao, uostalom, i ceo spektar ljudskih emocija. To je samo pitanje hemije. Ljubav je samo stvar endorfina. Jednom dozom pentotala mogu ti ukloniti svaku potrebu za ljubavlju. Svi smo mi samo mašine od mesa."

Shvatio je zašto ju je pratio.

Zapravo, nije hteo da zna gde je. U suštini, uopšte ga nije zanimalo. Ono što je hteo da zna bilo je da li je srećna u tom trenutku.

Možemo li nekoga tako duboko da povredimo da bismo pratili egoističnu želju da budemo srećni? Očigledno da. Ona je to uradila i, što je bilo još gore, nije se vratila da popravi stvar, da zaleči tu ranu, tu poderotinu na mesu čoveka sa kojim je sama izabrala da deli život i na mesu svoga mesa. Jer možemo da se vratimo unazad, moramo. Uvek postoji trenutak u kojem, dok uporno nastavljamo i gledamo samo napred, uočavamo nešto - poziv - i okrećemo se da vidimo da li je tamo dole sve ostalo isto ili se pak nešto promenilo u onome kome smo okrenuli leđa i u nama samima. Dođe taj trenutak, za svakoga. Zašto nije za nju? Zašto nije ni pokušala? Nijedan nemi telefonski poziv usred noći. Nijedna razglednica bez reči.

Goran primeti da Tomi zapaža sve što je na fotografiji, osim jedne stvari. Smrti.

Deca ne vide smrt. Jer njihov život traje jedan dan, od kada se probude pa dok ne odu na spavanje.

I treba se paziti iluzionista: zlo nas povremeno prevari uzimajući najjednostavniji oblik."

Jer ljudske tragedije, češće nego uspesi, vežu

osobe, pomisli Mila.

Pareidolija je instinktivna težnja osobe da u haotičnim slikama pronađe poznate oblike. U oblacima, u sazveždima ili čak u ovsenim pahuljicama koje plutaju u činiji mleka.