Zovem se Mama

Svako kretanje na put je bilo ravno većoj seobi naroda. Kakvi Stari Sloveni, oni su imali bitno manje stvari od nas. Odlazak na more je ličio na emigraciju. Nosi se sve, sve je neophodno. Cipela dovoljno za stonoge, krokodili, čamci, kantice, ajkule, sve na naduvavanje što postoji. Kompromisa nema, sve im treba

Ozbiljna je stvar dati čoveku ime, ceo svet u čoveka stane.

Donja majica je zakon nad zakonima. Ona je Ustav oblačenja deteta.

Mada, to što je gužva kod Njih u sobi, to je već normalno stanje, nego što je panika kod Nas u krevetu. Usred noći se samo pojavi crna silueta pored našeg kreveta i bez pitanja počne četvoronoške da mili preko roditeljske prepreke i upada između Nas. Za njom najčešće stižu još dve pojave, spavajući na nogama, i pentraju se na Nas. Na kraju Žmu i ja spavamo kao šišmiši, glavama nadole, noktima se držimo za rubove kreveta, a Oni... Oni razbacaju sve svoje raspoložive ekstremitete, ne mož’ ih prebrojati. Naravno, tu su i prateće plišane životinje koje dovlače sa sobom. Ako se probudiš sa dečjim laktom u ustima i medveđom njuškom u oku, to je to – radosti roditeljstva. I brojne porodice.

Ozbiljna je stvar dati čoveku ime, ceo svet u čoveka stane. Uostalom, mudri Latini su rekli: Omen est nomen.

Čovek je ime.

Tada sam se setila preporuke majstora Duška Radovića: „Kada dajete ime detetu, mislite na to da će se možda po njemu zvati neka škola, ulica ili trg.“

Ako mene pitate, nosite svoje bebe. Ne ispuštajte ih iz ruku. Radite sve što će im govoriti koliko ih volite i koliko su vam potrebne. Bebe će znati to da cene, za razliku od vremena koje će i pored vas protrčati toliko brzo da ćete požaliti što još malo duže niste u naručju držali ono najvažnije što ste u životu mogli da napravite – svoju bebu.

Kasnije dolazi vreme igračaka. Cela kuća se pretvara u poligon. Jeste li nekada u mraku stali na lego kocku? Kakva japanska kazna!? To se zove bol! Obaška što ne smeš da drekneš, jer oni konačno spavaju.

Posle toga stiže vreme mobilnosti. Tek tu počinje zabava, pet godina nisam kafu popila, ni jela ljudski. Taman dignem šoljicu i... saspem je za vrat, jer neki od potomaka upravo sebe dovodi u smrtnu opasnost. Padanje sa kauča, veranje u saksije, stolnjak za ćoše pa vuci! Pražnjenje fioka, okretanje vazni. Tada smo živeli na visokom nivou, sve je bilo, kao po Efraimu Kišonu, na bar dva metra iznad poda. U našem krevetu gužva, usred noći, kada zaspiš i padne ti pažnja, ekipa počinje da se ušunjava. Ujutru krevet pun kao oko, oni spavaju kao anđeli, mi se noktima držimo za rubove. Podočnjaci do poda.

Jer, Majka Priroda je sve to napravila tako da i početnici u roditeljstvu mogu da uspeju. Zahvaljujući – ljubavi.