Pikavci na plazi

sve u životu deli se na ono što jedva čekaš da se završi i na ono što bi voleo da se nikad ne završi

gospode bože, oče naš koji si na jebenim nebesima, ne znam kakvo je ime tvoje i nemam pojma gde je to carstvo tvoje, ali kakva je to volja tvoja, kako na zemlji tako i u ovom prljavom moru, kada mi umesto nasušnog hleba daješ Mašu bez gornje leve četvorke! Ja znam da ne opraštam nikom ništa, ali, vidim, ni ti meni ne opraštaš ništa i, smrade, doveo si me u iskušenje, a zlo? Zlo je moje srednje ime. Bože, jebem li te.

Ali, sve u životu deli se na ono što jedva čekaš da se završi i na ono što bi voleo da se nikad ne završi.

Pa, to ženama i nije neka uvreda. Znači, našao si neku.“

„Ivana, ustašo.“
„Pa, to Hrvatima i nije neka uvreda.“
„Ivana, jebi se.“

pitanju su bili momak i devojka, on dovoljno mršav da može da se oslobodi vojske, ona dovoljno ružna da može da ide u vojsku. Ustao sam sa stolice.
„Gde

Sve je to prokleta divota, jedino je šteta što se ja u svemu tome nisam baš najbolje snašao.

Subota je gadan dan. Ljudi sede kod kuće, prepadnuti iznenadnom slobodom. Dokolica u čoveku rađa strah i mržnju i oni svi sede u kućama, usisavajući prašinu, popravljajući nameštaj, proklinjući onog što je izmislio vikend.

Bedna manjina na ulicama ostavlja utisak kao da se ceo narod ludo provodi, kao da je ceo narod izašao napolje. Ne, pravi ljudi su potpuno sjebani i sede u svojim stanovima, gledajući TV i razmišljajući šta im se to dođavola desilo.

Ja barem verujem, ali sam previše slab da se uzdržim od pravljenja sranja.“