Crveni adresar

Želim ti da imaš svega dovoljno“, prošaputala mi je na uvo. „Dovoljno sunca da ti obasja dane, dovoljno kiše da bi umela da ceniš sunce, dovoljno radosti da ti okrepi dušu, dovoljno bola da bi umela da ceniš sitne životne radosti, i dovoljno susreta da bi tu i tamo mogla da preboliš i poneki rastanak.“

Želim ti da imaš svega dovoljno“, prošaputala mi je na uvo. „Dovoljno sunca da ti obasja dane, dovoljno kiše da bi umela da ceniš sunce, dovoljno radosti da ti okrepi dušu, dovoljno bola da bi umela da ceniš sitne životne radosti, i dovoljno susreta da bi tu i tamo mogla da preboliš i poneki rastanak.“

„Ljubav pronalazi put, draga Dženi, uvek je tako ako je suđeno. Nama upravlja sudbina, oduvek sam verovala u to.

Prolazio je dan za danom. Hodala sam stazama kojima smo šetali, sama, u nadi da će se pojaviti, da je sve ovo samo košmar. Sećanje na njega sve više mi je delovalo kao neki daleki san. Proklinjala sam sebe što sam u svojoj zaljubljenosti bila toliko naivna i opsednuta sobom. Što sam postavljala premalo pitanja, što nisam tražila da saznam više o njemu.

Kuda je otišao? Zbog čega me je ostavio? Pa trebalo je da zauvek ostanemo zajedno.

Nikada ne znamo šta imamo dok to ne izgubimo. Tek tada nam nedostaje.

Madam me je naučila da se ljudi pojavljuju u mnoštvu različitih oblika. Da ono što je očekivano nije uvek i ispravno, i da postoje mnogi putevi kojima se može krenuti na putovanju svih nas prema jednoj istoj smrti. Da ćemo nailaziti na teška raskršća, ali da će put posle njih ponovo biti prav. I da krivine uopšte nisu opasne.

Dovoljno sunca da ti obasja dane, dovoljno kiše da bi umela da ceniš sunce, dovoljno radosti da ti okrepi dušu, dovoljno bola da bi umela da ceniš sitne životne radosti, i dovoljno susreta da bi tu i tamo mogla da preboliš i poneki rastanak.“

Pred mojim vratima me je poljubio na rastanku. Nežno mi je obgrlio glavu rukama i približio se toliko da mi se skoro učinilo kako se stapamo i postajemo jedno telo. Usne su mu bile meke, tople. Udahnuo je čujno, duboko, nosa pritisnutog o moj obraz. Držao me je sasvim uza sebe. Dugo. Prošaputao mi je na uvo: „Vidimo se ujutru, isto vreme, isto mesto.“ Potom je žurno ustuknuo, odmerio me od glave do pete, dobacio mi poljubac iz daljine i izgubio se u toploj noći.

. Ali njegove misli kao da nikada nisu pronalazile sebi mesto u toj kući, već kao da je uvek težio nekud preko pola sveta, što dalje, ka nepoznatim mestima.

Kažu da ljudi nikada ne prebole prvu ljubav. I da ona ostaje negde duboko u pamćenju tela.