Jelena Holcer

Ako ne slušaš svoje telo dok šapuće, moraćeš da ga slušaš dok vrišti, kaže jedna izreka, i trebalo bi da je upamtimo.

Gde odlaze oni kojih više nema? Odlaze na najlepše mesto na svetu. U naša srca. Zauvek.

Sve dok potiskujemo tugu, ostajemo tužni. Sve dok se pretvaramo da smo u redu, nismo. Svako pretvaranje je uzaludno jer kad-tad se ponovo pokrenu neizlečene rane, neizgovorene reči, silom zamrznute emocije. Protiv mraka, žmurenje, jednostavno, ne pomaže. Ali iako suočavanje nije lako, bolno je i dugo traje – sigurna sam da se na kraju završi svetlom.

delovi naših roditelja koji nam se ne dopadaju postoje i u nama danas. Ljuti smo na onaj deo oca ili majke koji nam se ne sviđa u nama samima. Kada smo mi kao odrasle osobe ljuti na svoje roditelje, zapravo smo ljuti na sebe.

Shvatiš da si odrastao onog momenta kad oprostiš svojim roditeljima.

Samopouzdanje posmatram kao poklon koji darujete detetu a ono ga nosi kao svoj unutrašnji, tajni kapital, zauvek. Upravo je to osobina koja će mu najviše koristiti u životu i biti mu stalan vetar u leđa.

Ispoljavanje emocija i razgovor o bolu je nezaobilazan deo procesa prebolevanja gubitka.

Nova ljubav. Znaćete da ste oprostili svojim roditeljima kada budete, od srca, mogli da im kažete (barem iznutra, u sebi) da ih volite.

Nije lako, ali jeste moguće da zamislite dete sa osobinama koje želite. Zatim, postanite roditelj sa takvim osobinama.

Jedinci su razmaženi i sebični. Ne postoji pravilo po kome jedinci moraju biti razmaženi. Oni to mogu biti, ali takva mogu biti i ona deca koja rastu uz mnogo braće i sestara. Na razmaženost i sebičnost ne utiče broj braće i sestara, već nepovoljan, specifičan i obično popustljiv roditeljski stav. Takođe, ukoliko su jedinci okruženi isključivo odraslima (roditelji, babe, dede), oni neće biti u prilici da nauče socijalne veštine i komunikaciju sa vršnjacima. I za jedince je neophodno da nauče da se mire, svađaju, druže sa vršnjacima, baš kao i za onu decu koja rastu uz brojnu braću i sestre