Добрица Ћосић

Уз прозор се прислонила бледа сенка зоре.

А само у слободи човек може да буде човек.

Људи, Милена, за власт могу све. Апсолутно све! За голи живот, људи могу више.

На Голом отоку сам сазнао да се глупаци одликују задивљујућом маштом у изумевању начина злостављања и понижавања.

На Голом отоку нисмо имали право да ћутимо. Морали смо да говоримо и да лажемо. А човек има страшну моћ: самообману. Моћ да лаж сматра истином, подлост искреношћу, лицемерје поверењем, потказивање другова и пријатеља полицији вршењем патриотске дужности… Лукавство је веће што је ум мањи. Тамо лаж није лаж. Тамо се апсурд сматра реалношћу. И то позитивном реалношћу. Тамо је добро зло.

Занима ме душа. Толико је значајна, а не знамо тачно ни шта је, ни где је. Када нас је страх и када волимо, мислимо да је у срцу; када смо несрећни, онда верујемо да је свуда у нама.

Одлазећи засвагда с овога света, породичан човек оставља тугу, имање и име. Туга живе мине и кад је најдубља. Име нешто значи међу онима који су покојника поштовали, а таквих је било мало при крају мог живота. Имање, и кад је велико, што моје није, може брзо да се потроши. Ја се сада питам: шта да оставим вама, својој деци, што нико неће моћи да вам отме или порекне, што ви не можете брзо да потрошите, а што можда може и вашој деци да остане?

у мраку разблаженом месечином која се разлива над Преровом

Тама се само светлошћу разгони.

Богу се обраћамо само да бисмо добили немогуће. Што се тиче могућег, људи су за то довољни.