George Orwell

"Ovo je izuzetan slučaj. Nije u pitanju samo to što je neko ubijen. Shvataš li da je prošlost, od juče pa unatrag, ukinuta? Ako je još igde ima, onda je u nekoliko predmeta uz koje nisu vezane nikakve reči, kao što je onaj komad stakla. Mi već ne znamo doslovno ništa o Revoluciji i vremenu pre Revolucije. Svaki dokument je uništen ili falsifikovan, svaka knjiga prerađena, svaki spomenik, ulica, svaka zgrada prekrštena, svaki dokument izmenjen. A taj proces se nastavlja iz dana u dan, iz minuta u minut. Istorija se zaustavila. Ne postoji ništa sem beskonačne sadašnjosti u kojoj Partija uvek ima pravo. Razume se, ja znam da se prošlost falsifikuje, ali neću nikad moći da dokažem, čak ni onda kad sam ja taj koji falsifikuje. Kad se falsifikat izvrši, ne ostaje nikakav dokaz. Jedini dokazi su u mojoj glavi, ali ja nikako ne mogu biti siguran da se iko drugi seća onoga čega i ja.

On shvati da tragedija pripada starim vremenima, vremenima kad je još uvek bilo privatnog života, ljubavi i prijateljstva, i kad su članovi porodice priticali u pomoć jedno drugom ne pitajući se zašto.

Novogovor, dvosmisao, menjanje prošlosti.

Kao odgovor, vratiše mu se tri parole na beloj fasadi Ministarstva istine:

RAT JE MIR
SLOBODA JE ROPSTVO
NEZNANJE JE MOĆ

Uvek te oči koje posmatraju i glas koji obavija. Bio čovek budan ili spavao, radio ili jeo, u kući ili van kuće, u kupatilu ili u krevetu - izbeći se nije moglo. Niko nije imao ništa svoje do onih nekoliko kubnih centimetara u lobanji

Nasleđe čovekovo se ne prenosi saopštavanjem svojih misli nego čuvanjem duhovnog zdravlja

Budućnosti ili prošlosti, vremenu u kome je misao slobodna, u kome se ljudi razlikuju među sobom i ne žive usamljeni - vremenu u kome postoji istina i u kome se ono što je učinjeno ne može povući

Danas postoji strah, mržnja i bol, ali ne i dostojanstvo osećanja, ne i duboka i složena žalost.

Samo u njegovoj svesti, koja će u svakom slučaju za kratko vreme biti uništena. A ako svi prihvataju laž koju Partija nameće - ako svi zapisi pričaju istu priču - onda laž prelazi u istoriju i postaje istina. Ko kontroliše prošlost, glasila je parola Partije, kontroliše budućnost; ko kontroliše sadašnjost, kontroliše prošlost. A ipak se prošlost, iako po prorodi izmenjiva, nije ni izmenila. Sve što je istina danas, istina je od prapočetka do večnosti. Stvar je bila vrlo prosta. Potreban je bio samo beskrajan niz pobeda nad svojim pamćenjem.

Misao mu se izgubi u lavirintskom svetu dvomisli. Znati i ne znati, biti svestan potpune istinitosti izgovarajući pažljivo konstruisane laži, imati istovremeno dva mišljenja koja su se međusobno isključivala, znajući da su protivrečna a ipak verujući u oba; služiti se logikom protiv logike, odbacivati moral zahtevajući ga, verovati da je demokratija nemoguća a da je Partija čuvar demokratije; zaboravljati sve što je trebalo zaboraviti a onda to ponovo vratiti u pamćenje u potrebnom trenutku pa ga zatim smesta ponovo zaboraviti; i pre svega, istom postupku podvrgnuti i sam taj postupak. To je bila vrhunska finesa: svesno se dovesti u stanje nesvesnosti, a onda, postati nesvestan upravo izvršenog čina samohipnoze. Čak i sama reč dvosmisao, da bi se shvatila, zahtevala je upotrebu dvomisli.