Elizabet Gilbert

Postala sam jedna od onih dosadnih osoba koje uvek govore ćao! Samo što sam bila dodatno dosadna jer sam uvek objašnjavala otkuda potiče reč ciao. (Ako baš morate da znate, to je skraćeno od rečenice koju su koristili srednjovekovni Venecijanci kao pozdrav s bliskim ljudima: Sono il suo schiavo! Što znači: „Tvoj sam rob!“)

U očajničkoj ljubavi uvek je tako, zar ne? U očajničkoj ljubavi uvek izmišljamo likove svojih partnera, tražimo da budu ono što nam je od njih potrebno, a onda se osetimo uništeno kad oni odbiju da igraju ulogu koju smo im namenili.

U svakom slučaju, u nekom trenutku života žena se umori od toga da se sve vreme stidi sebe.

Onda je slobodna da postane ono što zaista jeste

Treće poglavlje
Anđela, samo se jednom u životu možeš prvi put doseliti u Njujork i to je prilično veliki korak.

No ovo je grad koji se iznova rađa u svežem pogledu svake mlade osobe koja prvi put stigne ovamo. Pa tako taj grad – to mesto – tek stvoreno samo za moje oči – nikad više neće postojati. Zauvek je sačuvan u mom sećanju kao orhideja u staklenom pritiskaču za papir.

„On je čovek koji sve čini da izgleda lako. Dovraga, čini da lako izgleda i to što sve čini da izgleda lako. Misli mu naviru u bujicama. Nevolja je u tome što Bilija možeš navesti da radi samo kad njegovom rols-rojsu treba nov motor ili kad se vrati s odmora u Italiji i primeti da mu na bankovnom računu fali nekoliko dolara. Čudovišno talentovan, ali isto tako čudovišno sklon lenjosti. Pretpostavljam da to dobiješ kad potekneš iz ušuškane klase.“

Mislim da sam dobro postupila što sam rizikovala s Bilijem. Dok je trajalo, bilo je užasno zabavno.“

Dok je sve to govorila gledala sam u njen profil i tragala za znacima potresenosti ili patnje – ali nije ih bilo.

Okrenula je glavu, videla da piljim u nju i nasmejala se. „Pokušaj da ne izgledaš tako zaprepašćeno, Vivijan. Tako deluješ prosto.“

„Ali Bili ti je obećao prava na predstavu! Bila sam tamo! Čula sam ga kako to kaže u kuhinji, onog jutra kad je došao u Lili.“

„Bili mnogo toga obećava. Nekako to nije stavio i na papir.“

„Prosto mi je neverovatno da ti je to uradio.“

„Vidi, malecka, znala sam kakav je Bili i svejedno sam ga pozvala. Ne kajem se. Bila je to pustolovina. U životu moraš naučiti da sve shvataš lakše, draga moja. Svet se stalno menja. Nauči da to dozvoliš. Neko nešto obeća, pa ne održi obećanje. Predstava dobije dobre kritike, pa propadne. Brak deluje čvrsto, a onda se oni razvedu. Neko vreme nema rata, a onda izbije nov rat. Ako se suviše uznemiravaš zbog svega toga, postaćeš glupa, nesrećna osoba – a šta je dobro u tome?

Te večeri sam izgarala od usamljenosti. Izgarala sam i od seksualne želje – neću lagati o tome. Doduše, sama sam se za to pobrinula. Srećom naučila sam kako to da radim. (Svaka žena bi trebalo to da nauči.)

Što se tiče Entonija, više nikad ga nisam videla niti čula njegovo ime. Volter Vinčel je predvideo da će taj klinac biti filmska zvezda. On to nije uspeo.

A ko bi znao. Možda se nikad nije ni trudio da pokuša.

Samo nekoliko nedelja kasnije pozvala me jedna naša glumica na dobrotvornu svečanost u hotelu Savoj čiji fond će ići ratnoj siročadi. Sviraće Hari Džejms i njegov orkestar, što je bilo primamljivo pa sam savladala umor i otišla. Ostala sam sasvim kratko jer tamo nikog nisam poznavala a nije bilo ni muškaraca zanimljivog izgleda s kojima bih plesala. Shvatila sam da bi mi bilo zabavnije da odem kući i spavam. Međutim dok sam izlazila iz balske dvorane, naletela sam pravo na Ednu Parker Votson.

„Oprostite“, promrmljala sam – ali sledećeg trena mozak mi je shvatio da je to ona.

Zaboravila sam da je živela u Savoju. Da sam se setila, ne bih te večeri ni otišla tamo.

Pogledala me je i zadržala pogled. Bila je u svetlosmeđem kostimu od gabardena i drskoj narandžastoj bluzi. Nehajno prebačenu preko ramena nosila je zečju stolu. Kao i uvek, izgledala je besprekorno.

„Oprošteno ti je“, rekla je učtivo se smešeći.

Ovog puta nije dolazilo u obzir da se neko pretvara da me nije prepoznao. Znala je tačno ko sam. Dovoljno sam poznavala Ednino lice da uhvatim kratkotrajan sjaj uznemirenosti iza one maske nepopustljive smirenosti.

Gotovo četiri godine zamišljala sam šta bih joj rekla da nam se putevi ukrste. No tad sam samo uspela da izgovorim: „Edna“, i pružim ruku ka njoj.

„Veoma mi je žao“, kazala je, „ali ne verujem da ste vi neko koga poznajem.“

Zatim je otišla.

Anđela, dok smo mlade, možemo podleći zabludi da vreme leči sve rane i da sve s vremenom samo otpada. No kako sazrevamo, shvatamo ovu žalosnu istinu: neke stvari se nikada ne mogu popraviti. Neke greške se nikada ne mogu ispraviti – bar ne protokom vremena i ne pomoću naših najžarkijih želja. Iz iskustva znam da je to najteža pouka.

Posle izvesnog broja godina svi mi idemo po svetu u telima satkanim od tajni, sramote, tuge i starih, neisceljenih rana. Srca nam postanu bolna i izvitoperena od sveg tog bola – a ipak, nekako, mi i dalje idemo.

dopustila sam dečku iz škole „Hočkins“ da mi dodirne grudi dok smo plesali. (U svakom slučaju, najbolje što je umeo je bilo da mi pronađe grudi, što mu je predstavljalo problem.) A možda je i previše velikodušno reći da sam mu dala da mi oseti grudi. Preciznije bi bilo reći da ih je on prosto opipao a ja ga nisam zaustavila. Pre svega nisam htela da budem neuljudna.

Flertovanje je niz nemih pitanja koje jedno očima uputi drugom. A odgovor na ta pitanja uvek je ista reč:

Moguće.