David Albahari

teško, tragično teško saznanje da zapravo stalno govorimo samo sebi, i da je priča (ona svakodnevna koliko i ona umetnička) tek jedan varljivi omotač, jedna iluzija potrebna da bismo prevazišli sopstvenu kobnu usamljenost i vremensku ograničenost.

Ali ja i dalje ponavljam, sve što znam o fotografiji naučio sam od Petra Katanića.

Kada znate čoveka u koga ste imali toliko poverenja, onda niste morali da znate ono što je on već znao da uradi.

kineske Knjige promene

Koješta, rekao je Majer, ili možda Gec.

Kineskinje, tamo, odakle sam došao, vodi se novi rat, odnosno, okon­čava se onaj stari, dovršavaju se neostvarene namere, kao da je neko izvukao prošlost iz filmskog arhiva i podstakao glumce da nastave započetu scenu

rana je bila sveža, bol neispitan, odsustvo toliko stvarno da je vi­še ličilo na prisustvo

. Tamo gde te jednom ne vole, neće te voleti po­novo, a verovatno te ni pre toga nisu voleli

mi samo verujemo da nije svaka površina prozirna i da nekada mora da se zaviri iza nje da bi se saznalo šta počiva u dubini.

Cvet je teško presaditi, treba mu obezbediti iste uslove, istu vla­žnost zemlje, podjednaki odnos mineralnih sa­stojaka, a čovek, kada se premešta, potpuno me­nja sredi­nu, što je sasvim razumljivo, jer kada bi svet svugde bio isti, onda ne bi postojala nikakva potreba za promenom mesta, i niko ne bi išao na drugo mesto samo zato što je isto kao prvo