Vivijan Ditmar

Bebe poseduju najjaču magiju od svih stvorenja, ili bar pleme Vanpanoag u to veruje. One su čisti život i šalju nam ih da bismo se stalno iznova povezivali sa životom. Kroz njih život neprestano ulazi u svet u novim oblicima i kroz njih se odvija evolucija. Drugim rečima: one su evolucija.

Na decu nikakav utisak ne ostavljaju ni pravila ni moralni koncepti, ali osećanja dopiru do njih. Deca hoće da nas osete, baš kao što hoće da osete i sebe same, a u tom osećanju nastaju veza i odnos.

Ako nam, međutim, kao roditeljima nedostaje sposobnost da se radujemo zajedno s detetom, detetova radost u nama će izazvati bol, a ono će, direktno ili indirektno, naučiti da je njegov pogled na svet pogrešan, da su stvari koje mu pričinjavaju nesputanu radost banalne, nevažne ili smešne. Naučiće da je život zapravo teška i ozbiljna stvar, koju razumeju samo veliki, loše raspoloženi ljudi. Naučiće da se stidi svoje naivne, jednostavne radosti i da je neprestano krije, sve dok skrivena ne zakržlja, poput biljčice kojoj nedostaju svetlost, vazduh i voda.

Pored toga ima i radosti koje protivureče pravim potrebama deteta. Tu se radi o zavisnostima svake vrste, od kojih u našem društvu prosto vrvi. Recimo radosti malog deteta kada može da pokusa punu kutiju šećera. Ili radosti devetogodišnjaka ako može beskrajno da igra igrice na kompjuteru.

Rečenice kao što su: „Neću da pokusaš sav šećer iz kutije jer to nije dobro za tebe i zato što mi je stalo do tvog zdravlja“, ili: „Tužan sam kad se raduješ ako ti brat plače. To me boli jer vas obojicu mnogo volim“, tačno izražavaju ono što mislim i do čega mi je stalo, a ne prave od toga pretenziju na opšte važenje. Tuga signalizuje prihvatanje, ali pritom ne poriče moj sopstveni bol.

Kako se razvija moć besa

Moć besa razvija se polako. Korak po korak, neizdiferencirano vrištanje polarizuje se u bes i tugu. Bes se javlja u onoj meri u kojoj dete postaje svesno svojih sposobnosti da sâmo radi neke stvari, da ih pokreće ili da utiče na njih. A to se dešava ovako: najpre se dete veoma raduje svojim sposobnostima koje rastu, baš kao što se raduje i svemu drugom. Ali neće dugo potrajati dok ne ustanovi da su te sposobnosti ograničene. To znači da mu ne polazi sve za rukom baš onako kako bi volelo

Uvažavanje moći besa znači da je priznajemo i da je odobravamo u njenoj suštini, pa i onda ako se ne slažemo s onim što bi želela da postigne. Uvažavati moć besa znači priznati da dete upravo namerava da razvije sposobnost da se založi za svoje potrebe i da je to važno i zdravo.

Ako roditelji nemaju problem s besom kao moći, oni lako mogu da prisustvuju besu svoga potomstva a da se pritom ne osećaju prinuđenim na bilo šta.

To ne znači da dete mora odmah da zadovolji svaku potrebu roditelja i da im podredi sopstvene potrebe. Ponekad će to učiniti, ali nekad i neće. Baš kao što će i roditelji svoje potrebe ponekad zanemariti, a nekad neće. Takva naizmenična igra jeste ono što odnos roditelja i dece čini ravnopravnim.

Dete spoznaje da ne može sve da promeni. A da bi to prihvatilo, potrebna mu je moć tuge. U naizmeničnoj igri ovih dveju moći – moći besa koja menja i moći tuge koja prihvata – dete uči da spozna svoju moć, ali i svoju nemoć.