Vivijan Ditmar

Pošto su mnogi od nas već vrlo rano naučili da su određena osećanja loša, ili nepoželjna, često ne možemo tek tako da ih proizvedemo. Neki kanali za nastanak osećanja već odavno su zapušeni, dok su drugi očigledno pogrešno povezani. To čini da, recimo, nešto interpretiramo kao pogrešno (nije kako treba), ali zbog toga ne nastaje bes, već tuga, strah ili stid.

Dete uči da ljudi koji su mu najbliži, koji ga navodno vole najviše na svetu i od kojih je i dalje egzistencijalno zavisno u svakom pogledu, s velikom doslednošću odbijaju njega i njegove potrebe i ostavljaju ga samog s njegovim bolom. Jedina sigurnost koja odatle može da se nauči jeste sigurnost da se naklonost može kupiti potčinjavanjem. Da li je to zaista ono što svojoj deci hoćemo da predamo u nasleđe?

Kreativnost kao odgovor na konflikt potreba znači da se traži rešenje kojim će svi učesnici biti što zadovoljniji. Ovakva rešenja ja rado nazivam rešenjima koja povezuju pošto povezuju potrebe svih. Ona se od klasičnog kompromisa razlikuju po tome što on često ima natruo ukus – pošto rešenjem niko nije zaista zadovoljan.

„Paradoksalno je, ali istinito da roditelji upotrebom moći gube uticaj, dok će odricanjem od svoje moći ili odbijanjem da je koriste imati više uticaja na svoju decu.“

ko nastaju osećanja?

Prema

Odgovor na to pitanje istovremeno je jednostavan i dosta složen: deci oslonac i orijentaciju pruža odnos u koji s njima ulazimo, ni manje ni više od toga.

Moramo da se nosimo sa svojim besom, stidom, tugom, strahom i radošću – pa i u odnosu sa svojom decom

Vaspitanje se pretvara u zajedničko odrastanje i ravnopravan odnos

Niko i ništa na ovom svetu ne može bolje da nas suoči s nama samima od naše sopstvene dece. Niko preciznije ne oseća naše senke i slabosti i niko nas ne voli bezuslovnije. Deca neće da budemo savršeni, ona pre svega hoće da budemo u kontaktu s njima i sa samima sobom – hoće da budemo tu. Deca nas pozivaju da prerastemo sebe. Ako taj poziv prihvatimo, započećemo proces koji će dovesti ne samo do novog odnosa s našom decom već pre svega i do novog odnosa sa sobom samima i sa životom kao takvim.

autoritaran pristup vaspitanju, koji kruto sprovodi određeni sklop pravila, dok se volja deteta potčinjava sopstvenoj moći, decu optimalno priprema za život u strukturama koje funkcionišu upravo po takvim pravilima i u kojima najbolje preživljava onaj ko nema sopstvenu volju.