Nada Petković

juče, devetog oktobra, godine dvadeset i treće.

Na tebi je da ih prebaciš iz Kazanja u Samarkand.

putujuća crkva. Biće da je tako dugo skupljao prašinu u zapećku jer je teško mogao da se prilagodi bilo kakvim potrebama sovjetskog života.

Komesar za dečja pitanja. Putovaću s vama u Samarkand

komesarka Bela bila je viša od njega za pola glave.

Ovamo su dovozili decu iz bližih i daljih područja Crvene Tatarije, onu koju roditelji nisu hteli, ili nisu mogli da prehrane; ovde se očekivao najveći broj budućih putnika Dejevljevog voza.

U ponoć će na Ušću biti racija: Komisija za decu, zajedno s milicijom, pročešljavaće obalu. One koji budu uhvaćeni rasporediće po prihvatilištima.

Bez prestanka pristižu. I ne samo iz Tatarije, već i iz Čuvašije, Mordovije, pa saratovski Nemci, a i Kalmici nam stigoše ovih dana. Stariju decu mogu i da ne pustim. A kad dođe trogodišnji mališan? Nemam srca da ga odbijem.

U glasu upravnice osećala se nekakva prepuštenost sudbini.

„Kako mogu da izbrišem nekog sopstvenom rukom?“ Upravnica Šapiro stajala je sklopivši šake ispod samog vrata, kao da je htela da zadavi samu sebe. „To je nemoguć izbor…“