Ivan Ivačković

Igijevog albuma Lust For Life. Krajem sedamdesetih Branimir će nositi majicu na ranim koncertima Azre, a epizodu s njom i „tetkicom“ opisaće u jednom od najvećih Azrinih hitova „Iggy Pop“.

Paolo Sfeći, a basista Branko Matun. Uskoro će na bubnjarsku stolicu sesti Branko Hromatko, a bas će preuzeti Marino Pelajić.

Ali i poverava nam da je u muzici spas od usamljeništva i uteha posle ljubavnog fijaska.

teško odoleti ciganskom duhu i lepoti „Balkana“. U tom duhu prepliću se večito, sudbinsko prokletstvo i raspojasana, nepobediva ljubav prema životu. Time je obojena melodija, setna i razigrana u isti mah, kao i tekst, jedan od najboljih u savremenoj jugoslovenskoj poeziji.

tom duhu prepliću se večito, sudbinsko prokletstvo i raspojasana, nepobediva ljubav prema životu. Time je obojena melodija, setna i razigrana u isti mah,

Ona se budi“ Šarla akrobate i „Moja prva ljubav“ Haustora.

tome što se tipičan marginalac, bez obzira na trenutke slabosti, predstavlja kao čovek koji je u dobroj meri svojom voljom tu gde jeste. Koji dakle nije samo odbačen nego i bira da bude sam. Koji, makar varajući sebe da je voli, neće ženu bez ideala, ženu za bogato društvo / lupešku kompaniju, kao što je žena drugog sistema iz istoimene pesme. On traži ženu koja će razumeti čistu, iskrenu i jednostavnu ljubavnu izjavu i odazvati se na nju.

Protest protiv učmalosti očigledan je i u „Jablanu“, još jednoj pesmi za sva vremena. To je portret Đoke Grgca, pametnog i nepotkupljivog ultralevičara i ultraalkoholičara. Tvoji su dani proćerdani na vinjak, TV i porno slike, poručivao mu je Džoni, iz ljubavi i najboljih namera. Želeo je da Grgac krene drugom stranom, da se pretvori u bradatog i silnog momka koji viče parole što strašno zvuče. Da bude bitnik i pravi anarhist (Anarhist je bio i Grgčev nadimak).

novinskom tekstu pogrešila kada je Grad iz Džonijevih pesama prepoznala kao „centar beznađa, besciljnosti i poraza“. Grad je kod njega tačno ono što je ona tvrdila da nije – metafora nade. Bedem neosvojiv za nazadnu i primitivnu svest. Grad je takav i kad je spolja prljav i zapušten, a iznutra pun frustracija.

novinskom tekstu pogrešila kada je Grad iz Džonijevih pesama prepoznala kao „centar beznađa, besciljnosti i poraza“. Grad je kod njega tačno ono što je ona tvrdila da nije – metafora nade. Bedem neosvojiv za nazadnu i primitivnu svest. Grad je takav i kad je spolja prljav i zapušten, a iznutra pun frustracija.