Šarlota Bronte

Zavolela sam ga, iako me nije gledao.

„Želeo bih da sam na nekom tihom ostrvu, samo s vama, gde brige, opasnost i užasna sećanja ne mogu da me prate.“

Vas – neobično, i skoro vanzemaljsko biće – vas volim kao samoga sebe. Vas, siromašnu i bez porodice, i malu, jednostavnu, preklinjem da me primite za muža.“

„I neka se nijedan čovek ne umeša između nas. Ona je moja, i ja ću je čuvati.“

ali, i pored svega toga, dokle god dišem i mislim, moram da ga volim

neka vam se nikada ne dogodi da postanete oruđe zla prema biću koje volite najviše na svetu.

Bez nade u budućnost, poželela sam da moj tvorac pozove k sebi moju dušu; da se moje umorno telo pomoću smrti oslobodi svih daljih borbi sa sudbinom i da se mirno raspada i u miru stapa sa zemljom u ovoj divljini. Međutim, ostao mi je život, sa svim svojim zahtevima, patnjama i odgovornostima. Moram da nosim teret; da zadovoljim svoje potrebe; da izdržim sve muke; da ispunim sve obaveze. Krenula sam dalje.

osećanje bez rasuđivanja je kao laka promaja; ali rasuđivanje koje nije ublaženo osećanjem jeste isuviše gorak i težak zalogaj da ga čovek proguta.

Zdrav razum mora da se odupre ludilu; rasuđivanje je tu da utiša strast

Bio je tmuran dan, a mračno nebo „mirisalo je na sneg“.