Jasenka Lalović

U danima zla najteže preživi čovjek u čovjeku.

Može se pasat na bilo koju bandu ovoga svijeta, mogu se naslagat mnoge godine negledanja, al se ne može pobjeć od tog ośećaja đe pripadaš. Taman kad ti se čini da je sve to neđe daleko iza tebe, da ga je satrlo vrijeme, opet dođe taj dan kad se sve povrne na staro. Đe god da se bježi, od sebe se ne može uteć.

Ljudi treba da se sastavljaju po onome što može da ih veže, po onome đe sliče jedno drugome. Ma kolko da nas ono drukče mami, tome treba odoljet. Ne zato što to drugačije od tebe nije dobro, no što ga nikad nećeš razumjet kako treba. Varka je ako misliš da ga možeš prisvojit ka ono što ti je blisko. Sve to drukče vremenom počne da te muči i troši. Brzo na sve to što te mamilo postaneš kivan.

– Došla si da olakšaš sebi. To oprosti obično bude sebe radi i pozno stigne. Nema ga dok može onu drugu bandu da umiri, već samo kad treba sebi da se olakša savjest. Bolje bi bilo da si malo više pazila druge od sebe prije no što poslije moliš za oproštaj – ravan glas postade mu manje jedak.

Niko nema toliko vremena da zaviri što je ispod onoga što se skriva iza osmijeha. Ti što se često smiju, ne znači da su srećni. Neki se tako samo brane.

Dok stiskaš šaku ne dajući drugome, u nju Bog ne može ništa da stavi. Stisni ti, stisni Bog.

− Pazi što pričaš – Niko podiže štap. Agnica ne ustuknu. – Nemo da te potegnem.

− Možeš, neću ti se izmicat. Kad muškome zafali snage da pogleda u ono što je napravio, tada mu najlakše poleti ruka. Tako bude, kad druge snage nema – primače mu se cijeli krok da je može dofatit. Niko skrenu pogled.

Čergarsku dušu mnogi ponesu mimo čerge.

Što se čovjek ranije pripremi da ništa nije zauvijek i da će kad-tad doći dan kad će se zateći u osami svog bića, za toliko lakše iznese ono što mu donese život.

Oduvijek se narod najlakše porobljavao strahom