Čarobna knjiga

Kad stignete do 10.000 udisaja i završetka ove knjige, vi i ja ćemo saznati kako vazduh koji ulazi u vaša pluća utiče na svaki trenutak vašeg života i kako ga možete koristiti do njegovog punog potencijala sve do svog poslednjeg daha.

Užasna je predrasuda da uspešne žene ne mogu da budu seksi a da ne unište svoj ugled. Ne nasedaj na to.”

Vratila se kod Harua kao što se čovek vraća kući. Iz svoje sobe zaklela se na vernost izmaglici koja se uspinjala prema planinama, prema nebu od monsuna, prema riđem mesecu. Zaspala je teškim snom, nakratko se probudila, potražila mesec kroz prozor, pronašla ga, riđeg i ogromnog, izbrazdanog mračnim granama.

Ali ispod ljutnje bolelo me je razočaranje. Užasno je kad se nadaš da je nešto – ili neko – bolje nego što jeste. Okrutno i delotvorno mučenje: neko vas izvuče iz usamljeničkog kaveza, a onda ponovo zalupi vrata.

Namerna nepristojnost ili samo bezobzirnost, svejedno je okrutno.

ronalaženje najboljeg pulsa za vežbanje je lako: oduzmite svoje godine od 180. Rezultat je maksimum koji vaše telo može da podnese da bi ostalo u aerobnom stanju.

Vazduh odmah posle kiše. Prvo i poslednje parče čokolade, koje uvek najviše prija. Miris frezija. ’Low’, album Dejvida Bouija. Kobasica sa karijem posle duge noći. Duga noć. Zujanje debelog bumbara. Sve što sunce čini, bez obzira na to da li se uspinje ili silazi ili jednostavno samo sija. Plavo nebo. Sivo nebo. Crno nebo. Bilo kakvo nebo. Način na koji moja majka prevrne očima kada ide u posetu a sudovi nisu oprani. Stara holivudska ljuljaška u bašti mojih babe i dede, kako škripi i to zvuči kao da peva čudnu pesmu kada se na njoj ljuljaš napred i nazad. Te glupe štipaljke za stolnjake koje izgledaju kao jagode ili limun. Letnji vetar na licu i u kosi. More, njegov huk, fini beli pesak između nožnih prstiju...

„Volim te“, šapće on i otkotrlja svoje lepljivo telo sa mog.

„I ja tebe volim“, kažem tiho i skupim se kao umiruća srna.

„Strah i hrabrost su često jedno te isto. Od njega ili postaneš ratnik ili kukavica. Jedinu razliku pravi osoba u kojoj se naseli.“

Neke istine ne postignu ništa, osim što unište i načnu ono što nisu odmah razorile. Istina ne oslobodi uvek čoveka. Jedino bi budala koja je provela čitav život kljukana lažima verovala u tako nešto.“

Bilo je lepo vreme, krupna čaplja lenstvovala je u uvali zaštićenoj ševarom, šetači su prolazili. Ubrzo se obale povećaše, peščana staza postade šljunkovita, divlja trava na povetarcu poprimi gracioznost perja. Nešto se prevrnulo. Pomislila je: ko ikada otkrije svog oca kroz dete koje je bio? I, iznenađena i uznemirena, a i zgrožena, oseti blagodat.

Nije mogao da zamisli da se budi pored iste osobe svakog dana, znajući da taj početak znači i neku vrstu kraja.