Matijas Edvardson

Obično kažem da verujem, a ne da znam. Kada čovek veruje da nešto zna, treba da se dobro preispita. Ja život posmatram kao neprestano učenje.

Većina misli da sam glup. I da sam toliko uvrnut da čak uopšte ne kapiram da sam drugačiji. A u stvari su glupi oni. Idioti koji govore kako vole različitost i kako svako treba da ima pravo da bude baš ono što jeste. Ali to samo tako kažu. Prazne priče.

Ja više volim automobile i kompjutere.

I životinje.

Da mama toliko ne cvika od pasa, i da imamo više para, kupio bih jednog. Boksera ili labradora. Kažu da je pas čovekov najbolji prijatelj. Veran i pouzdan.

Najgora je kazna za psa kada ga isključite iz čopora. A ne da ga grdite, tučete ili izgladnjujete. Za psa je najgore da bude izopšten. Da mu se ne dozvoli da bude sa ostalima.

I ljudi su na mnogo načina takođe životinje. Mi smo samo umislili da smo nešto posebno.

Džimi je sasvim očigledno jedan od onih koji se pale na moć. Ima nešto u načinu na koji vas posmatra. Nekako odozdo i s visine, u isto vreme. Kao da sebe smatra boljim i finijim od mene, mada duboko u sebi zna da je zapravo obrnuto, što ga izluđuje. Provodi zaista previše vremena u teretani. Nadlaktice su mu deblje od ramena, a vrat bi pre pristajao nekom biku. Hvata me želja da ga nateram da normalno opusti te svoje debele ručerde uz bokove.