Bet Kempton

„Ne­moj da tra­ćiš sna­gu bri­nu­ći o ono­me što ne­maš. To je put ka ne­za­do­volj­stvu. Ume­sto to­ga, obra­ti pa­žnju na do­bro ko­je je već pri­sut­no u tvom ži­vo­tu a šta god da ra­diš, ra­di naj­bo­lje što mo­žeš. To do­no­si ra­dost.”

Uz lič­na ime­na po­ne­gde se ko­ri­sti su­fiks san. To je uč­ti­vo oslo­vlja­va­nje u zna­če­nju „go­spo­din”, „go­spo­đa” ili „go­spo­đi­ca”. Ti­tu­la sen­sej ko­ri­sti se u obra­ća­nju uči­te­lju ili struč­nja­ci­ma ne­ke dru­ge stru­ke.

To­kom go­di­na, išla je na kurs ori­ga­mi­ja, aran­ži­ra­nja cve­ća, grn­ča­ri­je, pra­vlje­nja no­re­na, ka­li­gra­fi­je, ce­re­mo­ni­je is­pi­ja­nja ča­ja i tka­nja.

pro­gla­sio blo­ge­rom 2017. go­di­ne za um, te­lo i du­šu, a njen blog je ne­dav­no pro­gla­šen jed­nim od naj­bo­ljih blo­go­va na te­mu sre­će na sve­tu.

i naj­vi­še uži­va u shin­rin-yo­kuu (le­ža­nje u šu­mi) i iz­le­ti­ma sa svo­jom po­ro­di­com. U njen sa­vr­še­no ne­sa­vr­šen ži­vot mo­že­te da za­vi­ri­te na in­sta­gra­mu @beth­kemp­ton.

Ži­vot u ino­stran­stvu na­u­čio me je ka­ko is­ko­rak iz po­zna­tog za­i­sta mo­že da nam otvo­ri oči i um.

Što sam vi­še učio, to sam vi­še ot­kri­vao ka­ko je­zik otva­ra pro­zor ka dru­gim kul­tu­ra­ma i du­go­traj­nim pri­ja­telj­stvi­ma.

Ka­da ko­ri­ste iz­raz „kul­tu­ra”, lju­di mi­sle na odre­đe­ni ži­vot­ni stil ko­ji odre­đe­ni broj lju­di sle­di u odre­đe­nom pe­ri­o­du – ne­što od če­ga stva­ra­mo na­čin ži­vo­ta.

Na­red­nih se­dam go­di­na sam is­tra­žio sva­ki ku­tak Ja­pa­na, obi­šav­ši svih če­tr­de­set se­dam pre­fek­tu­ra ka­ko bih se dru­žio sa za­na­tli­ja­ma, se­lja­ci­ma, lju­di­ma ko­ji pra­ve sa­ke, zen mo­na­si­ma, šin­to­i­stič­kim sve­šte­ni­ci­ma i me­šta­ni­ma.

Ia­ko sam pla­ni­rao da iz­u­ča­vam ja­pan­sku kul­tu­ru, na kra­ju sam učio o ži­vo­tu.