Aleksandar Tijanić

Srbija nije skupa kad su joj Srbi jevtini

i sa njim Gorana Vesića koji se tamo sklonio od služenja vojske. Sa prijateljima iz Beograda koji su bili na odmoru, pa smo se svakodnevno viđali, uglavnom sam provodio vreme na terasi kafanice Kod Zaga. No naš mir je trajno narušen. Svakog je jutra dolazio Vesić, ostajao čitav dan, sedeo za našim stolom, dosađivao i nikad nije platio nijednu rundu pića ili jela. Nikome se nije dopao. Sutradan po viđenju Vesić, videlo se da želi Onome da bude koristan i sa daljine, molio me je da predloge i analize koje sam slao Koštunici, štampam u duplikatu i dajem njemu kako bi ih slao u Beograd po specijalnom kuriru. Najpre sam ga ponižavao da piše rukom dok ja glasno diktiram po dva sata usred kafane i pred očima polunagih gostiju. Onda mi je dosadilo da budem duhovit, pa sam štampao po dva primerka svojih predloga i analiza. Naravno da sam to rado učinio i naravno da sam Koštunici rekao da dajem Onome preko Vesića gotovo sve što pišem, sem stvari vezanih za samog Koštunicu

Rasturen je parlament, Maršićanin oteran uz javno razapinjanje na krst (sramotno slabašna reakcija DSS-a, kao da je neko iznutra bio srećan zbog njegove smene), mediji postrojeni, DB predstavlja samo odbor DS-a, Mihajloviću postavljaju prinudne upravnike, kreću privatizacija i tranzicija, parajlije se žale da ih obilaze Vesić i Beba i uzimaju koliko treba, džipovi lutaju po gradu, nijedno ubistvo nije rasvetljeno. Ali Onaj uporno tvrdi da mafija ne postoji, da mi preterujemo, da postoje drugi prioriteti a ne sukob sa mafijom koje nema. Ako je to tačno – zašto onda toliko telohranitelja oko njih?

nekad sam verovao da gubitak Kosova za svakog Srbina predstavlja simboličnu kastraciju

Albanci su, kao NATO pešadija, „na jatagan“ za sebe oteli Kosovo. Spremni su da prilože još desetine hiljada svojih da umru za ono u šta veruju. Koliko smo mi spremni da platimo, u životima, za ono što verujemo da nam pripada? U toj jednačini počiva misterija što ćemo na kraju ove decenije imati na granici ujedinjene Albance, buduće hegemone Balkana.

Poslednja velika prilika propuštena je ’93. kad je Cimerman ponudio Ćosiću trećinu Kosova. Tada su Jović i Milošević zapretili da će Dobricu obesiti na Terazijama ako Šiptarima ustupi pedalj „naše svete zemlje“. Super. Šta bi danas dali Srbi za takvu ponudu. Dušu? Ono što nije uradila srpska mudrost, uradiće – kao i obično – srpska nemoć.

Neka Velika Albanija bude bradavica na nosu Amerike koja se upustila u rat protiv Srbije začet na lažima spolja i glupostima iznutra

Dotle, pitanje Kosova ruinira svako pitanje demokratije unutar Srbije. Zato je nulta tačka početka stvaranja srpske budućnosti izbacivanje Kosova iz unutrašnje srpske politike

Jasno je zbog čega; nacija samo kroz program Mitrovića može da se dresira da opstaje bez novca, da jede bez hrane i da živi bez života.

Jer, kojima je Koštunica veći neprijatelj nego Šešelj, takvima će Toma Nikolić biti bolji grobar nego DSS.