Frančeska Imakolata Čaoki

Ne napušta me osećaj bespomoćnosti. Na kraju krajeva, šta ja znam o tim ljudima s kojima, u teoriji, treba da sarađujem, kako bismo za nekoliko meseci ispravili ono što je činjeno tokom decenija, stoleća lošeg upravljanja, ako ne i istinske korupcije u Vatikanu?

Svaki proces kanonizacije košta stotine hiljada evra, koliko se plaća postulatorima, a kad se pažljivo pogledaju računi, jasno je da za mesto u raju treba imati poveći račun na Zemlji, „podgojen” prilozima vernika, možda sugrađana podstaknutih iskrenom željom da imaju „svog” sveca.

Čini se da su i jedni i drugi prevareni. Ili bi bili prevareni da svoje priloge daruju u današnjem Vatikanu. Zato što Petrov novčić, običaj skupljanja priloga od vernika, namenjenih Svetom ocu, koji taj novac daruje onima kojima je najpotrebniji, zapravo predstavlja jednu ogromnu crnu rupu. U bilansima koji su dospeli do Komisije, ispravno su (tako se bar čini) uneti prihodi u taj fond, ali nigde nisu zabeleženi rashodi. Drugim rečima, ne zna se kako se taj novac troši.