Goran Dakić

Постоји само тишина, та лековита и умирујућа тишина која крепи и одмара, од које се никада не можеш растати и која тече у теби ма где био и ма којим путевима ходио. Она смирује ватру, разгони муку, потапа тугу. (У њу су и данас поринути сви моји снови и надања, жеље и пркоси, стрепње и радости.)

Одбацио је пушку и ранац, загрлио мене и маму и увео нас у кућу, где смо се грлили и љубили – он нас и ми њега – сатима (или је то време одједном добило неправилно обличје).

Али цели живот тражиш управо то – живот и нађеш га тамо где си мислио да га није.

Вјечност је, синко мој, непреводива у мјерне јединице.

Звоно прекину надања већине и досаду осталих.

Уђе, а за њим се увуче и један дечак, без сумње наш вршњак. Стидљиво стаде уз таблу и подбочи се погледом о под.

Његова прича потресла је једино забринуту наставницу биологије, која је до краја часа причала о страхотама рата и доброчинствима људи, заборављајући да управо ти други творе оно прво. Причала је о ономе што смо ми слушали и наслућивали у тихим, завереничким причама забринутих родитеља и што је за нас било само нејасна, несхватљива, недохватна кажа, причина препуна мутних и вировитих рукаваца.

Жељко Нишевић тако учини, а да се томе ни најмање није надао, своје треће јунаштво.

Дан гази дан, а у шестом це, сем све тежег градива, ништа ново.

Његово је, завршавам договор, само да превари зору раним устајањем.

погледајте, децо, ову реку!

Јутрос је била у Бечу, ноћас ће бити у Будимпешти!