Miroslav Antić

Ја сам тај што ноћу, кад и не знаш,

на твој јастук и у твоју косу

спушта милијарду милијарди

мокрих и недодирнутих пољубаца.

Треба да се живи за све оне

што су мртви.

Треба да се живи за све оне

што ће да се роде.

Треба да се живи због свих жртви.

Бивших и будућих жртви.

Треба да се живи у име сећања.

И слободе.

Доиста верујем, да друга љубав не сме да буде друга. Мора да се избрише све што је пре ње било, као да се никада није волело ни сањало, и да све почне из почетка.

Друга љубав, ако је права, мора бити прва љубав.

И четрдесет друга љубав мора бити прва. Мора тако добро да почне из почетка, као да се никад пре тога није волело. Морају да се избришу отисци и трагови свих ранијих љубави.

Мора да се измисли нов свет, нова чаролија, нов сан.

Кажемо да су стари људи детињасти. А нису. Кажемо да су наивни. А нису. Они су своју безазленост довели до врха живота и сад је распредају као памук. Они најлепше и најчудесније могу први пут да воле после свих љубави.