Tamara Kučan

Kao da je prošla večnost od kada smo se rastali. Ništa strašno, brzo će proći večnost. Ništa strašno, ovo je samo noć. Ništa strašno, to su samo kazaljke... Kasne kada dolaziš. Žure kada odlaziš. Dolazio ili odlazio, čekao ili ispraćao, sat je pokvaren.

I šta ostaje posle svega? I šta ostaje kada shvatiš da te iste muke i dalje muče? Iste boli i dalje bole? Ostaje ti da vrištiš. Iz sve snage. Kao da si ružno sanjao... Samo, nažalost, nisi zaspao.

Ništa strašno, to su samo kazaljke... Kasne kada dolaziš. Žure kada odlaziš. Dolazio ili odlazio, čekao ili ispraćao, sat je pokvaren.

Bili mi grešni ili bezgrešni... Na kraju svi nosimo samo jednu etiketu... Mermernu, sa ispisanom godinom: od... do...

Tužnije od smrti čoveka... Tužnije je gledati ljubav koja umire. Znaš li zašto? Zato što kad ljubav umire, čovek ostaje živ, ali zakopan...“

Bio si spokoj kome nemir nije mogao da se odupre. Bio si snaga svake slabosti u meni, koja je izgubila hiljadu bitaka. Bio si košmar, prokletstvo i iskušenje veće od svakog ’treba’. Bio si najpametnije ’ne treba’. Bio si sekunda... Ne ona potrebna grehu... Već ona u kojoj se čovek na aparatima probudi.

Mali je ovo grad da bi se bivše ljubavi i srušeni snovi mimoišli.

Nikada nisam umela da igram sa rezervom niti sam htela da budem rezervni igrač. Htela sam sve ili ništa.

„Kada voliš, voliš u potpunosti. Kada voliš, ne odlaziš.“

Tuga se nikada ne plaća. Tugom se plaća.