Fredrik Bakman

Бакман уме да нервира када се постави као свезнајући приповедач који само заголица реченицом у којој је наговестио оно што следи, а затим те остави да чекаш у нагађањима шта ће се десити за још двадесет страница.
Диван је, као и увек. У једној реченици те тера на смех, а одмах затим у плач са кнедлом у грлу.
Толико љубави и насиља на једном месту, толико невероватних а наизглед обичних људи за које осећаш само дивљење. То је обичан свет са својим страховима и сумњама, несавршен али опет тако посебан, као да постоји само тамо у Медведграду да им просто завидиш што ниси део њих.
Ова књига носи уживање у сваком реду.
После Бакмана свака следећа књига делује као бледа сенка.