Zoran Milekić

И морамо се једном засвагда научити памћењу!

Ништа време не лечи, лош је то лекар

„Знаш колика је љубав према деци, огањ који увек гори и који се никад неће угасити“,

Ја знам само за један хумор, један једини, онај који изазивајући смех на уснама ублажава суровост живота.

Брак чини троје: љубав, поверење и стрпљење.
Има људи који се више радују туђој несрећи него својој срећи.
Знање има граница, незнање их нема.
Правда је често пута тежа људима од неправде.

Трудим се да у мојим књигама што више људи нађе своје радости, туге, проблеме који их муче.
Добро је дружити се са књигама. Тако пред неписменима делујете мудрији.
Да сам имао неприлика, имао сам, али да се манем хумора – то не могу!
Умножавају се по свету црни коњи и црни коњаници, ноћни и дневни вампири... Прије него ме одведу, журим да испричам златну бајку о људима.

Нема ни црквеног звона да зазвони за душу мученице, нема звоника, нема ни цркве, све то усташе срушиле и попљачкале.

Никоме више не пада на памет да бежи. А и где би? Цела планина, цела Козара је опкољена, ни миш се не може извући

Гонили су их и убијали као какве побеснеле, израњаване звери. А они су вукли своју децу са собом, гледали њихове страхове и патње, а ничим им нису могли помоћи. Она су им била највећи бол и највећа стрепња. Пекло их је сунце, шибали ветрови, засипале кише и гранате. Мориле су их болести, раздирали глад и жеђ.

Једна девојчица нешто кратко рече, ионако већ испуњена страхом, али Петар не чу шта. Али виде како након тога Гауденција, сва испуњена бесом што јој неко уопште може противречити, удари шамар и једној и другој. Ти шамари, та страшна вика, то мрачно и изобличено лице часне сестре, учинише своје. Једна девојчица се неконтролисано помокри. Нису плакале, само су се тресле као да им је хладно, као да је децембар а не јул месец.