SOL BLEK

Na kraju ispadne da ti čitav život nije ništa drugo do čekanje da se suočiš sa sopstvenom neizmernom glupošću.

Kad je bila mala, deda joj je (poslednji aktivni katolik u porodici) kazao: Najpre ti đavo da do znanja da postoje užasne stvari. Potom ti kaže u kojoj se sobi nalaze. Onda te pozove da uđeš i pogledaš. I dok se okreneš, ne možeš više da nađeš vrata da izađeš. Za tren oka i sama postaneš jedna od užasnih stvari.

Nešto je nestalo iz sveta kad je videla majku kako leži tamo. Nešto je nestalo i svet je sad bio ogroman nagnut prostor.

Znaš šta si ti tako pametna i s mišljenjem o svemu? Ti si nedopadljiva. Klodija je bila duboko povređena. Načas je stegla vilicu, pa joj odvratila: Pa, više volim da sam u pravu nego da sam popularna. A ta haljina ti je odvratna.

Ali svet je prepun žena koje ne primećuju muškarce koji su njih zapazili.

Setila se kako je ležala s njim u krevetu posle četvrtog, desetog, dvadesetog puta što su vodili ljubav i pomislila: Ovo je bogatstvo. Mi smo sa ovim milioneri. A na to joj je tvrdoglavi kosmički dramaturg u njoj došapnuo: Da, samo sve će to jednog dana doći na naplatu.

I došlo je.

Zato što, uprkos svemu što se desilo i uprkos onome ko si postala, ljubav kad se vrati ima moć da sve preokrene.

Pomisao na budućnost bez njega bila je isto što i pomisao da se do kraja života nikad neće ugrejati, da je svet mesto gde večito duva ledeni vetar, gde te zima što ne popušta iz dana u dan sve više zamara. I to te neće ubiti, ali će te iscrpeti. Isisaće ti svu radost. Ostaćeš prazna i funkcionalna.

Nije tako strašno umreti samo ako znaš da si živeo punim životom.

Život mi je bio podnošljiv od samog saznanja da imam takvu ljubav. Od saznanja da imam ono najbolje što postoji.